Срећа и политика

Први Међународни дан среће, обележен пре три дана, прошао је некако неприметно. Одлуку Уједињених нација да такав дан установи можемо да схватимо као поруку политичарима, која их подсећа да њихов циљ треба да буде благостање заједнице. Реч је о благостању које грађани кроз своје емоције доживљавају као такво – дакле о срећи.

У средишту економије је човек, тачније домаћин, а у економским теоријама је доминанта представа о човеку као разумном бићу које доноси рационалне одлуке, увек бирајући оно што је за њега најбоље. Тако схватање човека одступа од стварности у којој се људи понашају различито, у складу са међусобно различитим погледима на себе, друге и свет; у складу са међусобно различитим вредностима, жељама и емоцијама. Управо због тога је у оквиру економије настао покрет бихејвиоралне економије која полази од тога да су људи субјективна бића и да оно што је рационално за једног, за другог је ирационално. Међутим, до сада бихејвиорална економија није успела да изгради такав модел човека који би се заснивао на оним параметрима који су важни за његово економско понашање. Добро је што је принцип људске субјективности макар и на мала врата ушао у економију.

„Национални бруто индекс среће” је покушај да се задовољство једног народа мери не само по објективним показатељима какав је домаћи бруто производ, већ и скалама општег задовољства. Идеја је да за благостање није довољан само материјални просперитет, већ да он мора да буде у складу са паралелним духовним просперитетом. Да није било похлепе у домену материјалног и финансијског, вероватно не би било велике финансијске и економске кризе која, ево већ годинама, потреса цео свет, а чији крај само наслућујемо. Криза у коју је запао савремени капитализам налаже потрагу за новим моделима. Покушај у том правцу је национални бруто индекс среће, који је заснован на одрживом развоју, одржању културних вредности, очувању природе и квалитетном владању. Овај концепт укључује, поред подразумеваног економског благостања, још шест такође важних области живота у којима грађани треба да буду ако не срећни, онда бар задовољни. То су: телесно, ментално, друштвено, политичко, радно и еколошко благостање. Ова веома снажна идеја је утицала да све више развијених земаља уграђује њене елементе у своје развојне стратегије.

Наши грађани из године у годину имају веома високе резултате на скалама песимизма. И зато је време за промене, за визију државе у чијем уставу пише да њени грађани имају право на срећу. Замислите да се министарства називају: Министарство за срећу и промет, Министарство за срећу и образовање и тако редом. Као што је то у малој Краљевини Бутану.