Михајловић није крив

Ко год данас тражи оставку или смењивање Михајловића треба да се присети (неки могу и да прочитају шта су тада мислили) када је постављен за селектора наше фудбалске репрезентације. Он се није променио. Ми јесмо.

Михајловић ће можда да постане добар тренер. Али, ми, од руководства савеза, па до обичних држављана Србије, нећемо да имамо доброг селектора, ако будемо радили као досад.

Ко пита тренере...

Овакав селектор каквог сада имамо је последица стања у којем се све ради површно. Зато су нам изгледи за успех једнаки онима да се добије на лутрији.

Може да се догоди да погодимо кад бирамо кога ћемо за селектора. Може да се догоди селектору да погоди кад саставља репрезентацију. Може да се догоди репрезентативцима да погоде кад шутирају, додају, одбијају, бране, скачу, потрче...

Може да се догоди. Али и не мора. Јер је много тога препуштено случају.

На пример, да леви бек, једна од наших узданица, иначе професионалац у земљи највећег професионализма, уместо дуж аут-линије испуца лопту тамо где не би смело да му падне на ум ни кад би играо за тим своје улице – у средину, на 30 метара од нашег гола.

Да је голман крив за други гол није спорно. Али, ко се још сећа како је Манџукић у голманском простору скочио више од њега и дао му гол главом? Погодак није признат, јер је хрватски нападач дошао из офсајда, и због тога смо тај тренутак одмах избрисали из памћења. Међутим, то што је лопту упркос томе што је падала као свећа право у руке голману, ипак избио противнички играч треба да буде пример да наши репрезентативци много лекција из фудбалског буквара треба да обнове, а можда и да их науче, ако су их прескочили. Иоле школован голман из старије генерације би скочио са истуреним коленом, чиме штити и себе и свој гол.

То је један од примера што Михајловић овакав какав је није крив. Такве ствари се не уче у А репрезентацији. То се учи кад се неко определи да брани.

Или да наш нападач пуца право у голмана који лежи уместо да само пребаци лопту преко њега у празан гол. Али, и то је требало да буде научено одавно, а не у квалификацијама за Светско првенство.

Михајловићу, разуме се, има много тога да се стави на душу. Али, нико не може да каже да је то изненађење. У неком уређеном систему он какав год да је не би могао толико да дође до изражаја својом некорисном оригиналношћу.

Нити би остао упамћен по томе што му је било важније да од играча направи хор, а не тим, нити да му највећи лични успех као селектора буде то што нико не би добио опкладу с њим кога ће да стави у напад.

Ко зна, сутра може да направи још веће изненађење, па одлучи да репрезентација игра без голмана. И како сада ствари стоје нико у томе не би могао да га спречи, јер нико нема право да се меша у његов посао. Он сноси одговорност. Али, шта наш фудбал има од тога?

Да Михајловић поднесе оставку? Зашто би то урадио? Он је професионалац, значи добија лепе паре за то. Зар да их се одрекне?

Да Михајловић буде смењен? Неће, јер се своди на исто. Опет би добио лепе паре, овога пута као одштету.

А чак и да Михајловић води репрезентацију из самарићанских побуда, оно што је упропашћено више не може да се поправи. Нека буде и да светско првенство није важно, него европско првенство после тога.

Међутим, шта ће то да се промени, па да се поред среће уздамо у нешто што зависи од нас?

Селектор не би требало да буде ово што је сада – неко ко позива играче у репрезентацију, буде с њима неколико дана пре утакмице, састави тим и тако у бескрај.

Селектор би требало да буде стручњак који ће да сарађује са осталим тренерима. Садашњим и бившим. Да у договору с њима направи план рада од петлића до сениора. Да путује по земљи и подучава тренере, а и да учи од њих.

Ми имамо тренерску организацију. Али, сем тога што постоји, каква је њена улога у развоју нашег фудбала? Ко њу пита за било шта? Тако је већ дуго.

А треба да се промени. Некада су после сваке полусезоне тренери имали саветовања на којима су износили своја запажања и расправљали. Одавно нема стручних полемика међу њима. Дешава се да неко неком каже, али то је више лично.

Селектор се понаша као да води клупску екипу, па своје намере крије од тренера других клубова. Позива играче по свом нахођењу, прави тактику како му падне напамет.

На папиру постоји и стручни савет. Али, као ни тренерска организација, ни он нема било какав утицај на развој нашег фудбала. И то је наслеђено.

Фудбал има од кога да учи

Од оних спортских грана у којима нешто значимо или смо нешто значили могао би и фудбал нешто да научи.

У кошарци некад, а у ватерполо и сада, заиста су се школовали и играчи и тренери за А репрезентацију. На пример, свако окупљање репрезентативаца је значило и њихово усавршавање. Код Николића, Жеравице или Новосела сваки кошаркаш је по завршетку припрема код њих осећао да је напредовао у односу на оне који нису то прошли.

Ватерполисти исто код Орлића, Рудића, Стаменића, Манојловића, Удовичића... Код њих је чак и у новије време било природно да старији играчи добију „вољно” кад је почетак припрема, јер се тамо „прелази” градиво које су они одавно научили, али је неопходно за оне млађе да би се кроз годину-две безболно прикључили и они.

Наш селектор, а то су радили и пре Михајловића, као највећу тајну чува састав и за сваку утакмицу има неког свог адута. Е, то је рушење култа репрезентације! Данас неко да два гола у холандском првенству, или овог месеца четири у француској Другој лиги, или игра негде у Италији добро у дербију зачеља и ето њега у репрезентацији. А репрезентација неће имати углед док у њу може да се преко ноћи упада и испада. Док се не буде знао стандардни тим, систем игре и томе слично, и док све то не буде зависило од селектора, него он, ма како се звао, буде ту да то наставља и дорађује, а не да измишља топлу воду и буде свет за себе, све ће бити лутрија.

Иван Цветковић