„Ју ту” у паклу Белфаста

Све оно што се током друге половине 20. века дешавало у Белфасту, престоници Северне Ирске, једна је од често коришћених тема у рок музици. Не без разлога. Улице овога града, чији назив би могао да се преведе и као: „Уста (залив) пешчане обале”, пречесто су биле поприште обрачуна међу религијски супротстављеним групама – католика и протестаната. Или, како су неки волели да тумаче: између „лојалиста” и „републиканаца”, „националиста” и „униониста”...

Природно, своје виђење драме у Белфасту изнео је и Боно, певач, композитор и вођа једне од најпопуларнијих северноирских рок група – „Ју ту” (U2).

Ирационална мржња, која се у Белфасту накупила у огромној количини, немогућност да се слободно креће улицама, учестали бомбашки напади, погибије усред дана, навели су га да за албум „The Joshua Tree” напише песму „Тамо где улице немају имена” (Where the Streets Have No Name).

Управо ту немоћ да се одвоји од сурове свакодневице верског, па и етничког рата, као и сазнање да останак у њему чини да људи временом губе осећај шта им се заиста дешава, да почињу да „рђају”, суштина је Бонове песме. Та спознаја немоћи да се помогне самом себи и својим најближима, код Бона је додатно продубљена чињеницом да се он, заједно са супругом, у много наврата прикључивао најразличитијим хуманитарним акцијама, али далеко од сопствене домовине.

Како је својевремено објаснио, Боно је инспирацију за ову композицију нашао у чињеници да је већ према изгледу сваке улице у Белфасту могуће закључити којег су верског опредељења и каквог материјалног стања њени житељи. Као и шта је могуће очекивати ако се неопрезно зађе у неку од њих.

„Момак (из песме) препознаје те контрасте и размишља о свету у којем нема таквих подела, о месту у којем улице немају своја имена. За мене, то је место на којем би требало одржати велики рок концерт: место на којем би сви били заједно... Можда је то и у основи сна сваке уметности, да се сруше баријере и разлике међу људима и достигну ствари које су нам свима заједничке и најважније”, говорио је Боно.

„Ју ту” је основана 1976, у ирском граду Даблину. Лари Мален, тада четрнаестогодишњи бубњар, на школску огласну таблу је окачио позив заинтересованима за свирку у бенду који је намеравао да формира. Јавило му се шест другара, али после неколико проба и договора о репертоару, група се свела на пет имена: Пол Јусон – Боно, као певач, гитариста Дејвид Еванс – Еџ, његов брат Дик као други гитариста и Адам Клејтон на басу и Мален.

Било је то време када су светском сценом владале панк групе попут „Џем”, „Клеш”, Секс пистолс”. Ово је и новоосновани бенд, природно, увукло у сличне музичке воде. У складу са тиме, и у трагању за називом који ће на најбољи начин објаснити оно што раде и чему теже, Боно и другари су се задржали на имену – „Ју ту”, као једноставном одговору на сваку непримерену опаску.

Да су на правом путу, уверили су се већ на Дан Светог Патрика 1978, када су учествујући у једном програму освојили 500 фунти и добили могућност да направе прве праве студијске снимке. Све потом забележено је у рок алманасима.

Од почетка су се одликовали специфичним звуком и карактеристичним Боновим певањем. Такође, са сваким новим албумом промене у стилу биле су уочљиве, и давале њиховој музици додатну аутентичност.

Продали су више од 150 милиона плоча чиме су постали једна од најпрофитабилнијих рок група. Угледни часопис „Ролингстоун” ставио их је на 22. место своје листе „100 највећих уметника свих времена”.

----------------------------------------------

Тамо где улице немају имена

Хоћу да бежим

Хоћу да се сакријем

Хоћу да рушим зидове

Који ме спутавају

Хоћу да изађем

И додирнем пламен

Тамо где улице немају имена

Хоћу да осећам

Сунце на мом лицу

Видим како нестају облаци

Без трага

Хоћу да се склоним од отровне кише

Тамо где улице немају имена

Тамо где улице немају имена

Ми и даље градимо

И спаљујемо љубав

А када одем тамо

Идем са тобом

Једино тако могу

Град је поплављен

А нашу љубав изједа рђа

Ветар нас удара и разноси

Изгажени у прашини

Показаћу ти месо

Високо на пустој равни

Где улице немају имена

Тамо где улице немају имена

Ми и даље градимо

И спаљујемо љубав

А када одем тамо

Идем са тобом

Једино тако могу

Наша љубав се претвара у рђу

Ветар нас удара и разноси

Одуване ветром

А ја видим нашу љубав

Видим је како се претвара у рђу

Ветар нас удара и разноси…