Србија до Осла

У тексту „Предности чланства: ЕУ испред ЕЕП” („Политика”, 19. мартa) Душан Лопандић и Иван Кнежевић оспоравају моју идеју о приступању Европском економском простору (ЕЕП) као алтернативи чланству у ЕУ. Да сагледамо њихове најважније аргументе у прилог чланству ЕУ, насупрот чланства у ЕЕП, и да проверимо у којој мери су ти аргументи засновани на чињеницама.

Прво – привредни раст. Господа Лопандић и Кнежевић кажу: „Анализе о ефектима приступања ЕУ источноевропских земаља показале су да је процес интеграције у ЕУ подстакао додатни раст у просеку 1,5 – 2 одсто... годишње”. Које анализе? Ко их је урадио и како? Која је методологија коришћена? Као неко ко се годинама бави привредним растом, да поставим једно методолошко питање: како се то врши декомпозиција привредног раста по изворима тако да је један од извора политичка интеграција? Најпоузданије емпиријске анализе декомпозиције стопе привредног раста земаља источне Европе ту стопу декомпонују на оно на шта се увек разлагала: акумулација капитала, пораст запослености и пораст продуктивности. Та анализа се заснива на производној функцији – нема ту места за ЕУ. Узгред и следеће питање: како је процењено по којој би стопи расле те привреде да није било приступања ЕУ?

Када се већ говори о „процесу усклађивања просечног БДП”, што вероватно означава феномен конвергенције, било би добро да се помену механизми конвергенције (усклађивања) који су омогућавали мање развијеним европским земљама да брже расту од богатих европских земаља. Основа је институционална конвергенција и у томе - како се наводи у скорашњој студији Светске банке (Golden Growth) - кључну улогу имају постојање јединственог тржишта производа (добара и услуга, прва и друга слобода унутар ЕЕП) и слободан проток капитала (трећа слобода унутар ЕЕП). Дакле, кључни механизми којим је остварена конвергенција мање развијених земаља постоје унутар ЕЕП – чланство у ЕУ није неопходно за убрзани привредни раст.

Друго – законодавство. Господа Лопандић и Кнежевић наводе да „чланство Србије у ЕЕП подразумева усаглашавање са три четвртине законодавства (’правне тековине’) – али без техничке и финансијске помоћи уније”. А чланство у ЕУ подразумева усаглашавање сто одсто законодавства уз издашну помоћ ЕУ за седам година од не више од 1.396 милиона евра (финансијски оквир, не значи да ће бити, реализована). То је 0,67 одсто нашег БДП-а у том периоду. Велика подршка за сто одсто усаглашавања – да не загледамо техничкој помоћи у зубе. Узгред, остаје мистерија како, будући да чланство у ЕЕП захтева усаглашавање свега десет поглавља, од укупно 31, понегде у потпуности, а понегде само неких делова тих поглавља (погледати Уговор о ЕЕА), и то сасвим површно, то чини „три четвртине” законодавства.

Треће – паре. Господа Лопандић и Кнежевић наводе да би се Србија, уколико не изабере ЕУ, „одрекла и могућности коришћења структурних и кохезионих фондова ЕУ”. Па настављају: „Према нашој процени, у овом случају нето губици би били реда величине 1,5 – 2,5 одсто БДП годишње (нето губитак у виду средстава која би следовала Србији из ЕУ буџета, плус финансијска контрибуција Србије ЕУ буџету као чланице ЕЕП)”.

Хајдемо мало о чињеницама. Прво, не постоји никаква финансијска контрибуција (доприноси) било које чланице ЕЕП буџету ЕУ. Уколико се погледа Уговор о ЕЕП, седми део (Финансијски механизам), чланови 115–117, постаје јасно да се не ради о „контрибуцији ЕУ буџету”, већ о нечему сасвим другом: донацијама које чланице ЕЕП које нису чланице ЕУ дају мање развијеним земљама ЕУ. Потом треба прочитати и тренутно важећи Протокол 38б, којим се спецификује којим земљама чланицама ЕУ иду донације (укључујући и „старе” земље чланице, Грчку и Португалију).

Насупрот томе, чланство у ЕУ подразумева дознаке буџету ЕУ. Када се погледају нето приливи које добијају земље чланице које су релевантне за нас (Румунија, Бугарска, Чешка, Словачка) нити у једном од тих случајева они не износе више од 1,76 одсто БДП (на основу студије Deutsche bank, која поставља релевантна питања мерења износа нето помоћи), па остаје нејасно како може да се изгуби 1,5 – 2,5 одсто БДП-а у таквим условима. Аутори се ограђују („према нашој процени”, још да знамо методологију), али очигледно да им је процена лоша, будући да није заснована на чињеницама.

Расправа на тему да ли је за Србију боље чланство у ЕЕП или ЕУ озбиљна је ствар. Она треба да се води аргументима и да се заснива на познавању чињеница. Без тога, лоше нам се пише.

Председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета Универзитета у Београду