Мићевићу уручено „Кочићево перо"

БЕОГРАД – Награда „Кочићево перо” за пролеће 2013. године данас је свечано уручена књижевнику и преводиоцу Кољи Мићевићу за дело „Лирска историја музике” у издању „Службеног гласника”.

Награду „Кочићево перо” додељује Задужбина „Петар Кочић” Београд-Бањалука за висока достигнућа у савременој књижевности и оданост лепоти Кочићеве мисли и речи.

Одлуку о добитнику „Кочићевог пера” за пролеће 2013.године донео је жири у саставу: Никола Вуколић (председник), Миљенко Јерговић, Милета Аћимовић Ивков, Владан Матијевић и Младен Весковић.

„Пред четворотомном 'Лирском историјом музике” човек се осећа као да се налази пред грандиозном катедралом која га магнетично мами несагледивом дубином боја, осветљења, облика, призора, звукова који су својеврстан репетиториј векова, историје, људског рода под пепеом звезда”, рекао је књижевник и председник жирија Вуколић.

„Предовилац и песник, познавалац језика, путник кроз поезију и време, Мићевић својим седефним ухом хвата ођеке, струјање музичке клепсидре постојања, трајања и пролазности и прецизним пером, речју одсечном и звонком као удар чекића по наковњу бележио је све оно што је допрло из прошлости и што би требало једног дана постати заоставштина за будућност”, додао је Вуколић.

„Лирска историја музике” Коље Мићевића је књига која задивљује. Она је споменик једној уметности али, можда још више, споменик једном човеку који се, рекао је један други великан његовог рода, имао рашта и родити, закључио је Вуколић.

У присуству многобројних пријатеља и поштовалаца у Римској дворани Библиотеке града Београда, Мићевићева пријатељица, оперска дива Радмила Смиљанић отпевала је народну песму посвећену реци Врбас и уручила му повељу и перо.

Члан жирија Весковић рекао је да Мићевића превасходно познаје као преводиоца и оценио да је „Лирска историја музике” спој два велика позива и животне страсти Коље Мићевића - књижевности и музике, звука и значења.

Овим делом као и наградом која му се додељује оправдано се скреће пажња на рад једног од наших најзначајнијих књижевних стваралаца, рекао је Весковић.

Мићевић је цело обраћање посветио Кочићу који га је, како је рекао, прожео дуго и много.

Ипак, сам рођен у подножју Змијања, нашалио се он, алудирајући на место рођења великог писца.

Мићевић је, присећајући се својих додира с Кочићевим опусом, оценио да је Кочића готово немогуће превести на страни језик, јер је за тај посао потребан посвећеник или анђео.

Кочића је могуће препевати, али не и превести, рекао је Мићевић и додао да је, ипак, успео да „Јаблан” буде преведен на неколико језика, док је он на француски превео две Кочићеве „младалачке” песме.

Кочић на француском лепо звучи и можда би да је на том језику стварао, био песник, а не песник у прози, рекао је Мићевић пре него што је прочитао једну Кочићеву љубавну песму на француском, завршивши тако своје обраћање.