Равнодушност

Тачно је да људи увек нешто осећају, али то што могу увек да осете нису осећања, односно емоције. Различите осећаје у нашем телу увек можемо да региструјемо, али осећања доживљавамо само повремено, у неким ситуацијама. Да ли ћемо доживети неко осећање или не, не зависи од ситуације већ од тога како смо је ми схватили и оценили.

Емоције доживљавамо онда када оцењујемо ситуацију као веома важну. Ако смо је оценили као важну на негативан начин, зато што мислимо да је у њој угрожена нека наша вредност, тада ћемо осетити непријатно осећање. А ако ситуацију оцењујемо као важну на неки позитиван начин, резултат ће бити пријатно осећање. Што смо ситуацију оценили као важнију, то ће и осећање бити снажније.

Шта осећамо онда када не процењујемо да смо у некој важној ситуацији? Тада и не размишљамо о свом доживљају, а ако обратимо пажњу, тада можемо да приметимо да не осећамо ниједну емоцију. То осећање неосећања је равнодушност.

У нашем језику равнодушност често има негативно значење. Овај појам примењујемо да бисмо описали некога ко би требало да нешто осећа, али он то не осећа. Њему „равна душа” значи – равнодушан је. Зато неки то осећање неосећања описују као смиреност.

Када је неко равнодушан у односу не неку конкретну ситуацију, он показује да не сматра да та ситуација угрожава његов систем вредности. Када неко равнодушно посматра када једна особа малтретира другу или мучи животињу, он показује да не саосећа са жртвом, да му је свеједно како се она осећа и шта ће бити са њом. Зато је некада равнодушна реакција израз пасивног непријатељства. Равнодушност може да буде начин изражавања презира.  

Код неких људи, равнодушност је повремена реакција на неке особе или неке ситуације, тако да је зовемо ситуациона равнодушност. Код других, равнодушност може да буде претежни однос према животу, према свету и окружењу, тако да је зовемо структурна равнодушност или апатија. Појава апатије је знак да неко нема више жеља, да не види важне циљеве пред собом, да више није емоционално повезан са светом, да му више ништа није важно. Оволико „равна душа” може бити знак да је неко одустао од живота. Зато је апатија веома тежак поремећај који је саставни део тешке душевне болести – шизофреније.

Када се у неком друштву или заједници, током дужег времена догађа велики број негативних ствари, тада људи који су део тог друштва, а да би се заштитили од властитих непријатних емоција, почињу да подижу прагове своје осетљивости. Резултат је да припадници заједнице колективно огуглају – да оно што их је раније узбуђивало, више нема ту моћ. Зато је друштвена и политичка апатија једног друштва веома важан знак да том друштву треба помоћ.