Србија до Тронтхајма

Реакција Ивана Кнежевића (,,О корисности чланства у Европској унији”, ,,Политика”, 3. априлa) на мој полемички текст „Србија до Осла” врви од бројки. Као да је читаоцима „Политике” хтео да покаже колико је добро информисан. Па стога читаоцима више није јасно око чега се води дебата.

Да покушам да им помогнем. Господин Кнежевић (заједно са амбасадором Лопандићем, кога, из неког разлога, више нема у овој полемици) покушава да оспори моје аргументе у прилог приступању Србије Европском економском подручју (ЕЕП) као пожељној алтернативи учлањењу у Европску унију (ЕУ).

Прво, тврдио сам и тврдим да је чланство у ЕЕП довољан услов за убрзање привредног раста Србије. Покушавајући то да оспоре господа Кнежевић и Лопандић наводе налаз о томе за колико је учлањење у ЕУ увећало стопе раста нових чланица.

На моју скепсу у погледу његове тврдње да је то 1,5 – два одсто, господини Кнежевић одговара: то је налаз Европске комисије из 2009. године. Па да тај налаз комисије наведемо: „Процењује се да је процес придруживања убрзао привредни раст нових земаља чланица за око 1,75 одсто за период 2000–2008, када је стопа раста са 3,5 одсто у просеку у периоду 1999–2003. године порасла на 5,5 одсто у периоду 2004–2008. године.”

Дакле, ова оцена је добијена основним рачунским операцијама. Овакав налаз не би могао да добије прелазну оцену рецензента чак ни у нискорангираном економском часопису. Чињеница да је дошло до увећања стопе раста нових чланица при уласку у ЕУ не значи да постоји узрочно-последична веза између та два догађаја.

И Србију су бомбардовали у години потпуног помрачења сунца у овом делу Европе, па то помрачење није било узрок, а ни последица бомбардовања. Пораст стопе раста нових земаља чланица ЕУ могао је да буде последица нечег другог, вероватно експанзије финансијских тржишта у том периоду.

Узгред, у том периоду Србија је имала просечну стопу раста од 6,3 одсто; да ли то значи да је за привредни раст боље да је земља ван ЕУ? Због тога је кључно питање које сам поставио у мом прошлом прилогу на које нису одговорили ни господин Кнежевић ни комисија: по којој стопи раста би расле те привреде да није било приступања ЕУ и како се дошло до те стопе?

Позивање на „11 економских радова који се наводе у оквиру исте”, од мале је користи, будући да њихови резултати немају ништа заједничко с тријумфалистичким налазом Европске комисије.

Друго, на моју тврдњу да чланство ЕЕП захтева, у односу на чланство у ЕУ, далеко мање промене правних прописа у областима које нису директно везане за функционисање јединственог европског тржишта, господин Кнежевић се позива на налазе норвешке студије, па наводи: „Норвешка је самоиницијативно или на основу споразума о ЕЕП применила три четвртине целокупног законодавства ЕУ”.

Сјајно, ја говорим да су обавезе мање, а друга страна ми спочитава да је нешто урађено самоиницијативно. Уколико је нешто урађено самоиницијативно, то значи да није постојала обавеза. Зар је то толико компликовано?

Треће, на моју тврдњу да у случају чланства ЕЕП, за разлику од чланства у ЕУ, не постоји обавеза уплате средства у буџет, већ само да чланице ЕЕП споразумно финансирају пројекте путем грантова, што треба узети у обзир при проценама нето трансфера у ова два случаја, господин Кнежевић тврди да средства намењена за спровођење програма директно уплаћују у ЕУ буџет.

Наравно, ради се о споразумима (не обавези) на основу којих се наменски уплаћују средства у буџет за финансирање одређених програма који се не могу финансирати самостално (попут програма научне сарадње ФП7).

Једино чиме се није бавио је следеће питање, будући да се ради о споразуму: да ли би неко нормалан очекивао да Србија као једна од најнеразвијенијих земаља у Европи учествује у финансирању кохезије земаља које су на далеко вишем нивоу развоја, далеко богатијих него што је она? Да ли то има везе с разумом?

Слабе. Исто колико би имао наставак ове полемике.

Председник ЦЛДС-а, професор Правног факултета БУ