Чежња за вођом

Европска фамилија (ЕУ) отарасила се ауторитарних, а одавно тоталитарних режима, али би грађани, то показују најновија истраживања, да их пред светом представљају упечатљивије и јаче личности.

Та (не)очекивана чежња за вођом, у интерпретацији политичких аналитичара, појачава се у време бледих политичких лидера. Према једној анкети реализованој у бриселској режији, чији резултати су обелодањени пре неколико месеци, и политички упућенији грађани нису успевали да, готово, на прсте једне руке, поред шефа сопствене владе, наброје и лидере бар још пет до десет, од укупно двадесет седам, земаља.

Иако Европе никад није било у "телефонском именику", како је то својевремено, помало цинично, приметио Хенри Кисинџер, констатујући тиме да не постоји личност која би могла да говори у име европске фамилије, њени видљиви оријентири били су, не само стицајем прилика, и деценијама, лидери две најутицајније земље ЕУ, Немачке и Француске. Хелмут Шмит и Жискар д’Естен, на пример, па Хелмут Кол и Франсоа Митеран.

Ту дугу традицију покушавали су да наставе Герхард Шредер и Жак Ширак. Мање успешно. Разлика је била у "штофу". Можда упадљивије на француској него на немачкој страни. Шредер је, на пример, имао више шарма и спретности у политичким махерајима од свог претходника, "вечитог канцелара" (владао је пуних шеснаест година) Хелмута Кола, али је галски каваљер Ширак теже излазио на крај са Митерановом сенком.

У његовој, Митерановој личности, било је, једноставно, наглашене потребе да буде први, што је француски председник демонстрирао упадљивим гестовима и кад се то није слагало са протоколом.

Бивши амерички председник Роналд Реган оставио је занимљив запис о томе у својим мемоарима. Протокол је предвиђао да лидер прве светске силе, у време самита (тада) Групе седам најмоћнијих земаља света у Токију, последњи уђе у дворану. Кад се Реганова колона приближавала згради, његови агенти су му јавили да Митеран с пратњом чека "паркиран" у оближњој улици. И Реган је наредио својима да стану.

Пролазило је време. Нико се није померао. Амерички председник је, у једном часу, како не би оставио друге да много чекају, дао знак да се крене. Митеран је имао "јаче нерве". Ушао је у дворану који минут после Регана, корачајући краљевски суверено.

Тренутно су на сцени лидери мањег формата. Никола Саркози тек стартује. Тони Блер одлази са политичке сцене, али, једно време неспорно популаран у својој земљи, никад на "европским даскама" није достигао неприкосновену, "челичну леди" Маргарет Тачер.

Те околности су, очигледно, ишле на руку немачкој канцеларки Ангели Меркел. Иако није тип "челичне леди", показала је неочекивано умеће у великој политичкој арени и стекла за само две године владавине изненађујуће висок "капитал".

Према великој анкети, у организацији моћног медијског и издавачког концерна Бертелсман, спроведеној у четрнаест земаља, чији резултати су недавно обелодањени, немачка канцеларка је означена као најутицајнији и најпрепознатљивији европски лидер.

Чак је и у Француској, на пример, добила готово у длаку исти број гласова као Саркози, иако се, по правилу, у оваквим приликама предност углавном даје националном лидеру. Само у Пољској, Великој Британији (очекивано) и Мађарској (неочекивано) грађани нису били превише импресионирани Меркеловом и њеном политичком моћи.

Пољаци чак упадљиво зазиру од те моћи коју демонстрирају Меркелова и Немачка; браћа (близанци) Качињски, Лех (председник републике) и Јарослав (премијер), отворено су упозорили да се иза тога крију немачке "хегемонистичке аспирације" и да то наноси штету Пољској, Европи и, коначно, самој Немачкој.

Аналитичари се, ипак, у једном слажу: Европска унија после прошлонедељног самита лидера, у сваком случају, неће бити оно што је била. Или ће доћи до компромиса и сагласности око устава, а тиме и новог уређења, или ће европска фамилија наставити пут у "две брзине", са једним бројем земаља у њеном језгру, спремних на дубље интеграције, и "периферијом", са мање права и надлежности.