Препуштени сами себи

Може се приметити да радништво као компактан и хомоген друштвени слој у Србији не постоји. Реч је о хетерогеној, издиференцираној групацији „радништва”, које као такво није могло да буде јединствено у борби за очување свог друштвеног положаја. Ова издиференцираност је последица чињенице да су актери рада у индустрији (али не само у индустрији) током њених драматичних промена били препуштени сами себи, без неопходне институционалне подршке, што их је принудило да се сналазе како знају и умеју. (Јуче) наведена типологија указује и на то да су се радници из сектора индустрије, у борби за преживљавање, „преливали” у друге привредне секторе (трговина, угоститељство, пољопривреда), што се одразило на потенцијал људских ресурса за „нову” индустрију, пре свега због (одсуства) њиховог радног искуства.

Актуелна реиндустријализација у Србији значи поновну могућност за један део незапослених, али и за оне без претходног радног искуства који се тек спремају за укључивање у процес рада, да буду ангажовани у овој сфери. „Нова” индустрија, међутим, поставља нешто другачије захтеве пред (потенцијалне) актере рада у погледу њиховог образовања и вештина, а у односу на претходни реалсоцијалистички период. Индустрија која се обликује у условима новолибералне тржишне привреде захтева специфична знања неопходна за тржишну утакмицу са конкуренцијом. У таквим условима, показало се да претходно образовање за индустрију није сасвим адекватно, односно да се током процеса образовања није подстицало развијање предузетничких вештина и способности, што је императив нове привреде. Осим тога, ни актуелни образовни систем није усклађен с потребама формираним у „новим” индустријским компанијама. Послодавци у индустрији се жале на „танко” и неадекватно знање са којим долазе нове генерације радника, као и на то да актуелни систем формалног стручног образовања не образује ученике (студенте) за конкретне потребе индустрије. Зато су компаније често принуђене да саме обучавају запослене за одређене послове, при чему се понекад јави проблем недовољног броја искусних радника који би обучили младе и неискусне раднике.

Од „нових” радника се очекује и способност прихватања специфичних образаца организационе културе која се, посебно код великих иностраних компанија (али и извесног броја домаћих) плански обликује, а у сврху успешнијег пословања. За разлику од индустријских радника који су били ангажовани у периоду планске привреде, већина данашњих индустријских радника нема сигурност радног места, што отежава планирање и решавање неких битних егзистенцијалних питања (решавање стамбеног питања, заснивање породице), али и утиче на константан страх од губитка посла који додатно појачава чињеница да је незапосленост у друштву и даље велика и да послодавац у случају да је незадовољан, лако може да нађе замену (посебно за радна места која не захтевају комплексна знања). То је, међутим, једна у низу карактеристика тржишног начина привређивања на коју су индустријски радници принуђени да се навикавају.

Перспективе индустрије у српском друштву, као и положај радника зависе од више чинилаца, од којих ћемо споменути само најопштије. Положај радника у процесу индустријског рада зависиће, између осталог, од њихове спремности да кроз реорганизовано синдикално удруживање или кроз неки други облик удруживања утичу на обликовање за њих повољнијег радног окружења. Али то само по себи није довољно. Индустријски развој српског друштва, пре свега, зависи од односа политичких елита према индустрији и индустријализацији, односно од тога у ком смеру они сматрају да овај процес треба да се одвија. Важно је подсетити да бројна искуства, укључивши и актуелну економску кризу, показују да се индустријски развијена друштва, посебно она са јаком домаћом индустријом, боље суочавају са тешкоћама.

Одсек за социологију, Филозофски факултет у Новом Саду