Време изазова

Непуне шездесет три године од Шуманове декларације у којој је овај француски државник изложио визију уједињене и наднационалне Европе, уједињени део Старог континента је запљуснуо талас изазова. Изазова који многе наводи на помисао да ће ускоро бити потопљене идеје очева оснивача Европске уније – Жана Монеа и Роберта Шумана.

Многобројни економисти, политиколози и аналитичари опште праксе протеклих година небројено пута су сахрањивали неке од најзначајнијих достигнућа ЕУ – евро као резултат идеје о заједничкој валути, Шенгенски споразум као резултат идеје Европе без граница, па и саму Унију насталу као плод жеље да се створи европска заједница народа базирана на заједничким вредностима. Упркос проблемима, међусобним неслагањима као и многим црним прогнозама, „двадесетседморица” и даље опстају. Штавише, од 1. јула добијају још једног члана – Хрватску.

Док јавност у процени тога у каквом је стању данас ЕУ углавном дели искључиво на тврде евроскептике и еврофанатике, реална процена је заправо негде између и побија ставове оба ова екстремна става.

С једне стране, став да ће се ЕУ брзо распасти у стварности је бесмислена јер су се, упркос свим проблемима са евром, интереси држава чланица толико испреплетали да би их више коштао распад заједнице него сва мука да је поправе. С друге стране, мишљење да ће ЕУ опстати без обзира на све исувише је оптимистично будући је сасвим очигледно да Европљани што пре морају да исправе неколико „конструкционих грешака” који су саставни део темеља ЕУ.

Реалност је заправо да је светска криза заправо само натерала европске лидере да се суоче са многобројним изазовима, које могу дугорочно да реше само изменом саме Уније. А изазова је прегршт. Рекордна незапосленост, нарочито међу младима, све већи број економски посрнулих чланица еврозоне, велики јавни дугови појединих чланица ЕУ, политика „стезања каиша” која не доноси резултате већ продубљује кризу, грађани ЕУ који сматрају да Брисел (и Берлин) не осећају њихове потребе, тежња појединих кругова да се Унија подели на богатији север и сиромашнији југ, реална подељеност ЕУ на еврозону и нечланице еврозоне, конзервативци Велике Британије који обећавају референдум о останку у ЕУ, талас имиграната који у комбинацији са кризом шири ксенофобију, мањак демократије под изговором да је демократско одлучивање преспоро у временима кризе…

Сви ови проблеми не чине ЕУ савршеном заједницом, али показују да се решења налазе заправо у исправљању постојеће економске и монетарне уније и стварању праве политичке уније која би на челу имала европску економско-политичку владу. Тиме би се решило оно што отац европске економске и монетарне уније Жак Делор назива „системском грешком”, односно чињеницом да не постоји заједничка економска фискална политика ЕУ па су земље еврозоне некад једна другој конкуренција, док економско „забушавање” једне државе чланице неминовно утиче на све остале и руши њихове економије у складу са „домино ефектом”.

Међутим, за овако велике кораке неопходни су државници којих засад мањка. Уместо правих државника, Европа је препуна политичара који у Бриселу консензусом доносе одлуке који се тичу ЕУ”, а када се врате кући кажу да су непопуларне мере заправо одлуке „оних из Брисела”. Када ствари иду добро, онда је то њихова заслуга, а када ствари крену низбрдо онда је то одговорност Брисела. Са таквим лидерима, није ни чудо што се имиџ ЕУ срозава међу њеним грађанима.

Међутим, према оцени појединих аналитичара, баш је ово време за „сањаре” који ће зарад европске идеје занемарити нације и створити „Европску Републику”.

„Европи је потребна транснационална демократија – европска република, са једнаким политичким, економским и социјалним правима и правилима за све”, наводе у ауторском чланку за „Франкфуртер алгемајне цајтунг” угледна немачка политиколошкиња Улрике Гуерот и писац Роберт Менасе, који објашњавају да не мисле на копирање САД већ на стварање новог европског пројекта – републике са регионима. „Модел Сједињених Држава је ретро. ЕУ – ми смо авангардни.”

Идеја о европској републици је ипак засад мањински подржано решење за решавање европских изазова, будући да засад сви потези у ЕУ воде стварању федерализоване Европе, налик САД. Пре неколико месеци је познати британски историчар и харвардски професор Нил Фергусон рекао да су „очеви оснивачи” евра и у старту знали за конструкциону грешку у креирању монетарне уније, као и да ће то водити ка оваквој кризи чије ће размере отворити пут ка федералистичком решењу, односно стварању „Сједињених Европских Држава”.

„Промена ће бити прихваћена уколико за то постоји нужда, а без кризе не постоји схватање нужде (неопходности)”, написао је у својим мемоарима један од очева оснивања ЕУ Жан Моне.

Актуелна криза заиста чини ту „нужду”, а познаваоци историје европских интеграција добро знају да је протеклих деценија, кад год је била у кризи, европска породица народа из ње изашла интегрисанија и јача.