,,Не” и последице

Да ли април 2013. на било који начин личи на јули 1914, март 1941, или фебруар 1999? У претходна три историјска „не” уследили су ратови, који су урнисали Србију материјално, али (у националној свести) подигли нас морално. Шта ће се десити са Србијом после овог најновијег ,,не” са задршком? Хоће ли опет бити материјално урнисана? Шта ћемо мислити о себи после одговора из Брисела?

Чини се да између овога данас и онога онда сличности нема. Пре свега, наше „не” неће довести до рата (ни малог ни великог). Друго, у бар два од претходна три случаја били смо на „правој страни”. Најзад, после сваког од прошлих „не” добијали смо велику материјалну помоћ, чак и од оних против којих смо ратовали. Сви су изгледи да сада такву помоћ нећемо добити. (Сем уколико стварно не поверујемо, упркос искуству, да ће Русија поред словенске душе отворити и своје трезоре ка нама.)

Историјски гледано, изгледа да се Србија, у кључним тренуцима опредељује за духовне вредности, а не за материјалне. Али, после сваке такве храбре одлуке, долазили смо у ситуацију да тражимо материјалну помоћ од оних који интересе својих држава и нација нису чували са позиција „небеског народа”. Судећи по тој пруженој руци, изгледа да смо ипак знали да наша висока морална начела заменимо материјалном прагматичношћу. Али, тек после масовног изгинућа и (или) кад нам је земља урнисана.

Често се питам да ли су та наша декларативна висока начела о моралу, правди и праву само згодна замена за осведочену националну особину – инат. Питао сам свог доброг пријатеља зашто Србија и сада има став „немој да прихватиш, али немој ни да одбијеш”. Пријатељ ми је објаснио овај Николићев став рекавши: „Ако не може да буде по нашем, бар ћемо да сметамо”. Нисам имао срца да га питам коме то сметамо. Најиндикативнија потврда тог нашег става била је изражена у једном графиту током бомбардовања 1999. На фасади једне зграде у Београду је писало (а у свим нашим срцима и главама наилазило на одобравање): Ку…мо се до краја!

Верујем да садашњој српској власти није било лако да донесе одлуку. Поготово кад су сами себе натерали у ћошак стварајући дилему: национално понижење или материјална корист (то јест датум за почетак преговора са ЕУ). Гледали су их не само Срби са севера Косова, ДСС и њихови истомишљеници и Русија, него и сва она ,,не” из прошлости. Да нису били тако арогантни, занесени недавном изборном победом и тренутном популарношћу, и веровали да ће (уз помоћ Русије) надмудрити и Албанце, и ЕУ, и Немце, и САД – расписали би референдум с једноставним питањем: Споразум – да или не?

Али, сад је касно да ова власт добије покриће за одлуку у већини сопственог народа. Показало се да је Милошевић, политички отац ове садашње власти, био паметнији од њих. Он је 1998. питао Србе да ли су за међународно посредовање у вези са сукобом на Косову, и 94,73 одсто(гласалих) Срба било је против. Што је довелодо Рамбујеа, а после и до директнијег међународног „посредовања”. И тако, кад су бомбе почеле да нас убијају и уништавају Србију, Милошевић је, сакривен негде, могао мирне душе да каже: „Шта сте тражили, то сте добили”. Знамо шта се после десило с Милошевићем, а и са нама.

Не брине ме много шта ће се десити са садашњом влашћу после овог њиховог одговора. Снаћи ће се они. Брине ме шта ће се десити са Србијом и нама који (упркос свему) покушавамо да опстајавамо овде. Иначе, није да је важно али нека се зна: 1998, ја нисам био међу оних 5.297.776 грађана Србије који су изашли на референдум; али да је којим случајем 2013. расписан референдум, ја бих изашао и гласао за споразум. Такође, тек толико да се зна: ја као појединац имам ту привилегију да не признајем независно Косово, али не знам колико то вреди кад ЕУ, организација која одлучује не само о фамозном датуму него и о многим другим важним стварима за Србију, мисли другачије.

Сценариста и редитељ