Петпарачке приче

Недавно се у медијима, помало стидљиво, провукла једна занимљива вест. Један наш Србин сарађује са прослављеним америчким редитељем Квентином Тарантином. Чудна ми чуда, рећи ће неки. Готово сваког дана чујемо како неки од наших глумаца дебитује у Холивуду, како је неком од њих за длаку измакла улога у новом Спилберговом филму или како је имао прилике да заигра раме уз раме са Ал Пачином. Онда филм изађе и ми видимо да српска глумачка ведета гине одмах после најавне шпице у веома важној роли случајног пролазника на кога налети тролејбус.

Не, ово није та прича.

Српски стрип цртач Рајко Милошевић Гера задужен је за реализацијустрипа ,,Ђангова освета” а по сценарију Тарантина лично. Није то ништа, Гера је пре тога нацртао и Тарантинове ,,Осветнике”. Не знате ко је Гера? А и зашто бисте? У српској културној јавности стрип је још жигосан као ,,јефтиназабава” и ,,шунд литература”. Или што би Герин сценариста Тарантино рекао ,,pulp fiction” (петпарачке приче).

Када би се Гера, са неколико табли свог стрипа испод мишке, појавио код надлежних културњака државе Србије и затражио, рецимо, да му се направи изложба, вероватно би га оставили да чека у неком ходнику два-три сата, онда би му секретар нечијег секретара рекао да дође следећег месеца али да не очекује много јер, веле компетентни,стрип није уметност.

Упућени кажу да тренутно за иностране издаваче ради негде између педесет и седамдесет српских стрип-уметника. Они раде за познате куће као што су италијански„Бонели”, француски „Кастерман”, „Солеи”, „Дарго” и „Глена”, амерички „Марвел”, „Дарк Хорс” и „Ди-си комикс”. Зрењанинац Мирко Чолак тренутно црта Конана, његови ранији радови су Капетан Америка и Панишер. Мој земљак Миодраг Крстић Лаци ради серију о Шерлоку Холмсу док легендарни Бане Керац ових дана за „Бонели” реализује епизоду Загора, најпопуларнијег стрип-јунака на овим просторима.

Стрип није само забава, како то многи мисле, он може да се бави и веома озбиљним темама. Прошле године се у Француској појавио стрип о прогону хомосексуалаца у нацистичкој Немачкој, заснован на аутентичним догађајима. Његов цртач је наш човек, Милорад Вицановић Маза из Лакташа у Републици Српској. А знате шта у слободно време ради Леонид Пилиповић, јавности познат као гитариста бенда „Џукеле”? Црта историјске стрипове за француски „Делкур”. Влада Алексић из Шапца црта стрип о Наполеоновим ратовима док је Зоран Јањетов неформални наследник чувеног Мебијуса и велика звезда у Француској.

Шта су, дакле, сви ови људи? Они су наши амбасадори у белом свету. Они су слика једне лепе, креативне, уметничке Србије. И какав је њихов статус у тој истој држави? Па, за њих скоро нико не зна. Они живе негде на маргини српске културе и тамо им је сасвим добро. Гледају своја посла, не јуре за директорским и уредничким фотељама, не учлањују се у странке, не желе да буду амбасадори и министри, не занимају их буџети и пројекти, не коментаришу по новинама одлуке владе, црну хронику и резултате фудбалске репрезентације. Не прозивају један другог, не лобирају, не седе у жиријима и не деле награде и стипендије, нити на било који начин оптерећују буџет државе. Они су њена бесплатна реклама и промоција.

Штавише, они својим ангажманом у ову нашу Србијицу привлаче стране инвестиције.

Али, авај, за разлику од књижевника, глумаца или редитеља, стрип уметници нису занимљиви.

Зашто би, рецимо, неко питао Алексу Гајића шта мисли о резултатима избора или Жељка Пахека за коју странку је гласао? Никог не занима шта један стрип-цртач мисли о учесницима ,,Фарме” и ,,Великог брата”. Нећете видети стрипаџију као госта у ,,Утиску недеље”. Ти људи се не баве дневном политиком и осталим српским ријалитијима. А знате зашто? Зато што су професионалци. Вредно раде свој посао и не желе да губе време ни на шта друго сем на својууметност. Седе, тамо негде у Шапцу, Лакташима, Зрењанину и Нишу, наднети над своје цртаће табле и Европи и свету испоручују стране и стране врхунски нацртаних стрипова.

Намеће се логично питање. Зашто нисмо поносни на њих као што смо поносни на Ђоковића или Кустурицу? Да ли ће се можда једног дана десити немогуће – да један стрип цртач добије националну пензију? Или да нека уличица на периферији добије његово име?

И да ли ће неко можда увидети огроман потенцијал савременог српског стрипа и људи који га стварају? Па да можда једног дана Србија не буде земља позната по разним негативним стварима него да у Европи и свету на помен имена наше државе кажу: ,,Знамо, ви имате много добре стрип-уметнике.”