Нокдаун човекове свести

Незапамћен злочин у селу Велика Иванча, где је на спавању поубијано 13 њених поспаних грађана у зору 8. априла, светска је сензација али на неки начин и научна мистерија. Злочинац је познат, њихов је комшија. Мотиви овог стравичног догађаја недокучиви су стручној јавности и за сада се само нагађају. (Од јуче покојни) убица нема историју болести, ни криминални досије. Комшије (преживеле) кажу да је био у свему коректан, неконфликтан и да су убијени његови рођаци са којима се добро слагао. А ипак их је све редом ликвидирао и ко зна да ли би се зауставио да у међувремену није пристигла полиција. Ипак, када се све познато анализира не може бити споран мотив, болестан је и дело је патолошки измењене психе. Није без значаја податак да му се отац убио, још неки од блиских рођака лече се од душевних болести.

Највероватније је реч о почетној маскираној депресији која може стартовати насиљем. Новине пренеше да је тог јутра након буђења супрузи држећи пиштољ у руци рекао: „Више нам живота нема”. Опчињен у том моменту црним неживотворним болесним садржајима, за њега је све постало безвредно и бесмислено, а убијање доживљава као чин самилости: ослободити себе и своје ближње овоземаљских мука. Такве околности се најчешће догађају пред зору, јер психопатолошки садржаји депресивне природе тада су најинтензивнији. Отуд и рано буђење, несаница, страх пред патњама долазећег дана, све то зна да кулминира. И сам изглед његов на слици, изгубљеног погледа, одаје забринутост, уплашеност открива нам посредно његов тамни вилајет.

Свет из окружења није имао разлоге за сумњу и подозрење. Очито, умео је да тињајући лични немир врло добро маскира и његове ефекте држи под контролом и учини их неприметним.

Отпада веза са посттрауматским стресним поремећајем, јер у њему доминирају сметње афективне природе, а учињен злочин је производ болесних мисаоних процеса.

Наука указује да човек од постања кокетира са насилном смрћу. Потребе појединих медија за сталним приказивањем, истицањем, а тиме и величањем па и рекламирањем разноврсних видова насиља и деструкције реалне су претпоставке за доказивањем још увек непризнате и тајанствене потребе за смрћу другог. Минула историја пуна је примера такве врсте. Ерих Нојман, велики познавалац те проблематике, каже: ,,Велики закон земље да без смрти живот не настаје, рано је схваћен још раније ритуално приказан у смислу да се појачање живота мора откупити жртвом смрти.”

У дубини људске душе постоји некрофилни деструктивни набој и као контрапол спреман је на активност и рушилачку делатност. Од његове експлозије чува нас наша свест. И када она бива поседнута и опседнута ето великих невоља. Суманути депресивни садржај блокирао је свест убице која је изгубила могућност да реагује нормалном процедуром у насталим условима окупације.

Овде су неки заштитни механизми ипак отказали. Многи ће помислити да је можда у питању нечија савест. Али о убици сви говоре у суперлативу. Ван функције се нашао најдрагоценији изданак људског рода, а то је свест. Ништа тако данас није у опасности као човекова свест, на удару је са свих страна. У примени је доктрина шока, која путем свакодневних криза излуђује и збуњује свет, који се због тога нашао у перманентном нокдауну. Остало се без животних путоказа и оријентира, хијерархије вредности, канона културе и тако огољен и незаштићен човек лако постаје плен разорних ирационалних сила људске подсвести. Несрећни Љубиша, нека је и носио неку предиспозицију ка уништењу, али она се никада не би појавила да је одређене околности нису призвале. Чудно је да многи који ових дана расправљају о овој трагедији не помињу присутно ,,вулканско гротло” у нама и његову ужарену лаву која је сваког тренутка спремна да се излије и за трен спржи све око себе, што је назначено код злочина у Великој Иванчи. О томе су својевремено свет обавестили Хераклит из антике, касније Гете и наш Његош пре него што је дубинска психологија учинила то својим открићем. И Фројд је због тих разлога износио песимистичку визију о човечанству.

Многи се питају да ли је ту медицина, односно психијатрија могла нешто да учини и на неки начин спречи злочин? Одговор је са хипотетичким да. На пољу заштите и унапређења менталног здравља велика улога припадала је раније диспанзерима за ментално здравље. Нажалост, они су новим законом о здравству укинути, лекари из њих премештени с целокупним тимом који се бавио менталном проблематиком у примарној здравственој заштити, односно домовима здравља. Тиме је свака превенција у тој области нестала, а она је битна за даље социопсихијатријско праћење болесника.

И сада је све добило некаква стихијска обележја. Када је у средини где сам радио формиран поменути диспанзер за тили час су елиминисане неке симптоматске психозе које су харале нашим крајем, а едукативно ментално-хигијенски рад добио је широку подршку средине, посебно у спречавању болести зависности, што је дало изврсне резултате. Чињеница да диспанзер постоји носи одређен вид сигурности јер ће људи знати где да се обрате ако им помоћ затреба.

Примаријус, доктор медицинских наука, неуропсихијатар