Убиства из љубави

Чин убиства – када једно људско биће свесно и намерно одузима живот другом људском бићу – најчешће је мотивисан осећањем мржње. Неко почиње да мрзи другог онда када закључи да је други зао. Мрзитељ себе доживљава као доброг човека, а другог као злог, нечовека, демона или ђавола. Ако се одлучи да убије, уверен је да чини добро дело, јер верује да је други толико зао да је изгубио право да постоји.

Поред мржње, чин убиства може да буде мотивисан другим разлозима, па и, сасвим неочекивано, осећањем љубави. Пример је „милосрдно” убиство – еутаназија. Када је неко тешко и неизлечиво болестан, када му је живот састављен из сталне и интензивне патње, када је природна смрт близу тако да нема никакве наде, а квалитет живота ужасан, неки оправдавају прекраћивање мука таквим болесницима. Јасан мотив су саосећање са особом која стално и безнадежно трпи, сажаљење и самилост.

Проблематичност оваквог чина је у томе што једно људско биће одлучује шта је добро за друго људско биће. Онај ко одлучује може да има искривљен доживљај стварности, па зато и погрешне процене, закључке и одлуке. Некада депресивна мајка види живот као бесмислен, као стално трпљење коме нема краја; људе види као себичне и равнодушне, а свет као непријатељско место. На основу своје процене реалности, она може да одлучи да својој деци „прекрати муке” и да их поштеди тог мора патње које би их чекало током одрастања и даљег живота. Доноси одлуку да „милосрдно” убије децу, а затим и себе.

Постоје елементи који указују и да је колективно убиство прећено самоубиством, које је ових дана потресло наше друштво, могло да буде, гледано очима тешко депресивног убице, мотивисано милосрђем.

За разлику од депресивних жена код којих је изражено депресивно расположење, депресивни мушкарци га често не изражавају. Код њих доминира доживљај бесмислености живота и немања будућности. Како се појам депресивност везује за осећања, то је разлог зашто се „мушка” депресија често не препознаје као таква. Ако знамо да се починилац недавних убистава будио пред зору, изјављујући: „Нема нам више живота”, можемо да претпоставимо његов депресивни доживљај. То што је убијене рођаке волео, а не мрзео; то што начин на који их је убио (на спавању, метком у главу) можемо да схватимо као израз његове намере да не пате; то што је убио мало дете (децу поштеде и они који мрзе) – све ово упућује да је смртоносни поход био мотивисан љубављу и милосрђем. Иако су овакве манифестације депресије изузетно ретке, могли бисмо да их избегнемо када бисмо боље знали да препознамо атипичне „маскиране” облике депресије код ближњих.