Шта би данас о нама мислио Џорџ Орвел

Некада су људи били гладни информација. Данас смо њима презасићени, па се поставља питање о природи, суштини и садржају информација у свету који се претвара у глобални таблоид. Из сфера информисања-образовања-социјализације грађана тежиште се помера у сфере јефтине, испразне забаве или инфотенмента (информација у обланди забаве). У студији „Сторителинг или причам ти причу“, Кристијан Салмон говори о нарастању тзв. наративног новинарства и открива моћ прича у конструисању стварности. Приче које медији производе, практикујући стратегију Шехерезаде, толико су убедљиве да постају замена за чињенице. Та тенденција успоставља сторителинг као технику комуникације, контроле и моћи. Користе је велике компаније, организације, политичке партије и медији, као ефикасан начин деловања.

Јасно је да данашњи медији превазилазе оквире уобичајеног дискурса и залазе у подручје уобличавања људске културе. Стално светлуцање екрана, модерна успаванка, заслужно је за тријумф симулације и забаве без краја, уз мноштво слогана, логореичних ћеретања ни о чему, уз стални благослов нашег спонзора. Електронска диктатура успоставља хипнотичку атмосферу опште анестезије, стање блажене несвести, медиокритетску нирвану у којој се губи осетљивост за реалне проблеме и тежња за истином која је, до деведесетих, сматрана основним постулатом у новинарству.

Дијагноза? У најбољем случају, медији интерпретирају реалност. У најгорем, они је фалсификују. Медији, према Пјетру Пизарију („Димни сигнали“), све више функционишу као огромне машине за производњу и прераду догађаја. На сцени је постновинарство чији је основни медиј интернет са лаичким новинарством, а остали медији су само појединачни гласови у поплави понуде информација. Постновинарство почива на псеудодогађајима и псеудоличностима, на причању прича конструисаних у складу с потребама медија, њихових власника и оглашивача, а не у складу са најзначајнијим догађајима. У таблоидној штампи текстови су скраћени до величине потписа за слике, да не замарају читаоца. Под упечатљивим насловима, допуњени су изазовним, шокантним фотографијама, у онлајну видео-снимцима. Као свака бајка, користећи изражајна средства фикције, наративно новинарство игра више на карту емоција него на карту разума. „Прељубници“, у којима глумци, статисти, натуршчици „тумаче ликове“ људи из реалности, не дајући недовољно образованом гледаоцу јасан сигнал да ситуације нису стварне, одличан су пример сторителинга. Инфантилна регресија конзумената таквих продуката само је једна од последица које би социјална психологија требало да проучи.

Сличан пример су текстови у таблоидима у којима су главне личности ликови из турских серија или целетоиди (познати док шоу траје), који бораве на Фарми или у Великом брату. Када се говори о стварним догађајима у којима учествују глумци из тих серија, о њиховим удајама и разводима, те се личности у таблоидима називају именима јунака из серија, а не својим правим именима!

Користећи фаму, гласине без познатог извора информација и инсистирајући на естрадизацији политике, медији (заправо њихови менаџменти и маркетиншка одељења) користе навијачки сензационализам, руковођени искључиво тиражним разлозима, рејтингом. То је најава краја квалитетног, ауторског, истраживачког новинарства и почетак чиновничког, послушничког новинарства са укуцавањем картице приликом доласка на посао. „Сваког дана“, наводи Кристијан Салмон, „управа Фокс њуза пошаље циркуларно писмо уредницима, продуцентима и новинарима пред камерама. Циркуларно писмо садржи назнаке дневних тема за разговор. Другим речима, то је прича коју желе да испричају. Управљајући вестима, тако да се ускладе са њиховом причом (а не супротно), Фокс обликује мишљење“, као у СССР-у, у стаљинистичком периоду.

Терапија? Квалитетна, некорумпирана медијска критика, које више нема. Талентовани, изванредно образовани новинари, који више нису на цени. Финансирање квалитетног јавног сервиса, као тековине, коме комерцијални медији нису конкуренција. Медијска писменост у школским програмима, за коју тек треба да се изборимо... „Што су вам функционисање медија и начини њиховог утицаја јаснији“, објашњава Џејмс Потер у „Медијској писмености“, „то над тим процесом стичете већу контролу и издвајате се из редова обичних корисника медија који су им се у великој мери препустили, а да тога нису ни свесни.“ Инсистирање овог аутора на савладавању начина коришћења медија, на стицању свести о стварним потребама у информисању, о „економији пажње“ јесте услов да медије користимо као средство, уместо да они тако користе нас.

Професорка новинарства на Факултету политичких наука