Прича о Лари и Џону

Једна од највећих трагедија, најсложенијих односа и један од најтежих проблема да се разуме и да се реши јесте однос између злостављане жене и мушкарца који је злоставља и бије. На психолошком факултету за време студија сам имао прилику да разговарам са женама жртвама злостављања, а исто тако имао сам прилику да видим ефекат тог злостављања из једног пријатељства из детињства. Лара је била једно седам година старија од мене, али се дружила са нама у комшилуку, била је ситна, весела и витка. Увек је била расположена за шалу и увек је била спремна да некоме помогне. Никад у животу није некоме нанела зло, а било је тешко замислити да би оваквој умиљатој и веселој особи ико желео да нанесе зло. Када сам отишао на студије, нисам имао тако чест контакт са друштвом из комшилука, али сам понекад за време распуста када сам се враћао кући почео примећивати да се Ларино расположење мења и да она постаје другачија особа, повучена у себе, тужна и често је деловала као да је уплашена. Сазнао сам да је Лара упознала Џона и да се лудо заљубила, а да се по комшилуку шапутало да је Џон туче и злоставља. Никада није било неких видљивих трагова, барем не за наше заједничке пријатеље, нити је она икада икоме рекла шта јој се дешава са Џоном. Када би неко од наше раје покушао да покрене ову тему са њом она би се брзо сетила неке обавезе и нестала.

После смо сазнали да је њена старија сестра покушавала да је убеди да напусти Џона али Лара је њој увек говорила да Џон није тако лош и да је он воли, да превише ради и да она мора више да води рачуна да га не секира и не оптерећује личним проблемима. Објаснила је како Џон добро зарађује и да због тога они себи могу да приуште сигуран живот за себе и да она никако не би могла сама да изађе на крај са рачунима када би га напустила. Она је више кривила себе него Џона за све проблеме међу њима, а њега је описивала као спаситеља и љубав свог живота.

Ко год је имао прилику или да учи о овом проблему или је имао нажалост неко слично искуство са злостављаним женама, зна да постоји један специфичан синдром који се своди на то да су ове жене убеђене да је на неки начин оправдано то што им њихов партнер ради. Такође, оне се држе сламке наде да ће једног дана све да се промени и да ће он престати да се понаша насилно и да ће живети срећно као у бајци. Оне не виде и не прихватају да постоје алтернативе за бољи и срећнији живот. Мушкарци који их злостављају одузму им понос, самоуверење и на неки начин их дехуманизују, стварајући од њих емотивног таоца и уплашено биће, које се у потпуности усмерава на задовољавање некога кога никада не може потпуно задовољити. Тако је било и са Ларом. Џон је систематски понижавао, говорећи јој да је ,,глупа, неспособна и безвредна”, а истовремено у другим тренуцима јој је говорио колико је воли и како је суђено да буду заједно до краја живота.

Ово вам све описујем, јер у последњих неколико недеља док сам пратио изјаве политичке и друштвене елите у Србији око понуђеног договора са Приштином и односом са ЕУ, враћао сам се у сећањима на своје студије и на Лару. Препознавао сам у изјавама представника српске елите сличне трауме, илузије, жеље и страх који постоји код жртава злостављања. Неки од њих су говорили да Србија не може да живи без ЕУ, други да Србија нема избора и да мора да прихвати оно што је неприхватљиво с надом да ће негде у будућности ствари да се промене набоље. Неки су такође за све кривили сопствени народ, да ли на Косову или у целој Србији, они су проценили да се ово све не би дешавало да је народ бољи или кад би прихватили реалност која им се намеће од ЕУ и Америке. Сви они су говорили о ЕУ и о Америци са великом жељом да буду прихваћени и уважени; на неки начин да придобију ону љубав коју желе, али не могу да је остваре. Говорили су о нашим ,,пријатељима”, а нико није говориоо томе да се искрени пријатељи не понашају овако према својим пријатељима. Видимо да ту постоји велика сличност између жртава класичног злостављања и жртвеног менталитета политичке и друштвене елите у Србији. Они прихватају да буду понижени и да не заслужују никакво уважавање сопствених интереса, интереса држава које представљају и сопственог народа. Једино им је стало да не изгубе љубав Брисела, надајући се да ће та љубав да се заврши са великом срећом и дугорочним браком. И ја се надам да се ова прича о Србији и ЕУ неће завршити као прича о Лари и Џону, јер пре осам година, једне зимске ноћи, један пријатељ из детињства ме је позвао и рекао да је после једно петнаестак година заједничког живота и константног злостављања, Џон убио Лару, премлативши је до те мере да је пала у кому у којој је била две седмице пре него што је преминула.