Игра се за победу, али где је игра?

Партизан је на предах у првенству отишао с 11 бодова предности у односу на другог на табели. У прва три кола по наставку шампионата изгубио је седам бодова и прежаљена Црвена звезда му се примакла на само четири бода разлике.

„Црно-бели” су у претпрошлом колу победили у Ивањици с 1:0, а у прошлом код куће и Рад с 2:0. И некима је то довољно да у томе већ виде да је криза прошлост.

Тренери, и то не само наши, примете да им је тим у кризи тек кад почне да губи бодове, јер не умеју да полемишу с резултатом. Уписано је колико је екипа дала голова, а колико примила и ретки су који те бројке могу да толкују другачије од онога што сви из тога виде.

Партизан и у кризи (такозваној резултатској), и пре ње, а и сада, игра исто. Тренер је наставио да ради како је радио, играчи да тренирају и играју како су то и раније радили, али, ето, после две победе свима им је јасно да криза пролази, коју раније нису ни наслућивали, нити знају откуда се појавила, нити због чега је више нема. Као да је ђаво дошао по своје, покупио колико је хтео и – отишао.

Партизанови фудбалери играју под страхом да не погреше: да не додају лоше лопту, да им противник не истрчи иза леђа... И зато играју „на сигурно” – враћају лопту.

И пошто то не може бесконачно (Партизан мора да јури победу) кад-тад она мора да се дода напред. Али, од толиког оклевања, одустајања, неодлучности изгуби се концентрација и баш се догоди оно чега су се бојали.

Уместо да избаце у ватру своје нападаче, који су врло брзи, поготово у односу на оне који их чувају, они их окивају неизвесношћу. Кад већ играч не зна шта ће с лоптом најбезболније је да је шутне напред. Нека противник добије прилику да – погреши!

Корнер после којег је пао први гол је направљен баш тако. Од лопте која је излазила из игралишта и то далеко од гола голман Рада Кљајић је направио корнер.

У 33. минуту Стојковић је из Партизановог шеснаестерца испуцао лопту. Беку гостију Бошковићу од страха није пало на ум да у трку баци поглед око себе, па умало да главом лобује свог голмана и постигне аутогол.

У 42. минуту, кад су Партизанови нападачи као вуци јурнули на центархалфове Рада, преплашио се и голман, па је избио лопту право у ноге Којићу. Он је направио одличан соло-продор, заобишао и Кљајића, али је промашио празан гол.

И то су биле најозбиљније прилике „црно-белих”.

Кад се већ у првом полувремену поведе с 2:0, па се тако и заврши утакмица, онда се олако закључи да је тим који је водио рутински привео утакмицу крају и да је, чак добро играо. Међутим, крајњи резултат често заварава. Рад није био безопасан.

Да је Перовић у 24. минуту изједначио када је са пет метара, потпуно неометан, петом послао лопту право у наручје Стојковића истопила би се предност „црно-белих”.

Заборавило се и да је Ђурђевић погодио стативу у 52. минуту. Да тада срећа није била на страни Партизана ко зна шта би било до краја.

Омиљено објашњење је да се гледа само коначан резултат, а да се све остало заборавља. Да се и игра због победе.

А шта кад нема игре? С таквом игром у којој се не види смисао ни најједноставнијим, „двопотезним комбинацијама” (да су уигране понављале би се, ако не на истој утакмици, оно на некој наредној) знамо како пролазе наши клубови у летњим предтакмичењима за европске купове.

Неки Партизанови играчи су на моменте изазивали и подсмех код гледалаца. Други чуђење, јер су окретали леђа лопти, намештали костобране, штуцне, ваљда и ивицу на дресу и тако омогућавали противничким играчима да заузму своја места. Или жонглирали лопту главом су уз аут-линију док су ишли да изведу корнер.

Али, било је и оних за пример. Лука је у пуном трку био свуда: и у нападу, и у одбрани, а кад је требало и у средини.

Редак подвиг је извео Митровић. После Радовог корнера избацио је из свог шеснаестерца лопту до половине игралиште, чак тамо до аут-линије и појурио за – њом. Изгледало је да је то узалудан посао, али стигао је пре противничког бека и извукао аут за Партизан.

Био је вешт и у противничком казненом простору. Једном је лопта бежала од њега ка супарничком играчу и пошто је био у мртвом углу хладнокрвно је нашао најбоље решење – шутирао је у свог чувара тако да се лопта одбије у корнер.

Оним што је Партизан приказао против Рада могу да буду задовољни само они којима је најважније да победи. Међутим, таквом игром се не привлачи публика на стадион, нити њоме може равноправно да се супротстави просечним европским екипама.

----------------------------------------------

Ватра на стадиону већ заборављена

У другом полувремену навијачи Рада су запалили ватру на трибини. Горела је неко време, па су онда ушле снаге реда и – ствар је већ заборављена. Пошто није избио пожар, нема ни паликућа. Ваљда је то била логорска ватра.

----------------------------------------------

Мушки ве-це на „истоку” само за „забрањене”

У полувремену утакмице Партизан – Рад гледаоци са источне трибине нису могли да иду у мушки ве-це. Испред њега је била „бековска линија” жандармерије, која је гледаоце, без обзира на пол, упућивала у женски ве-це. Мушки је био намењен „забрањенима”, групи навијача Партизана која је на стадиону одвојена од других.