Као пресликано друштво

Феномен ,,таблоидизације” медија није тако нов као што изгледа. Данас је само његова димензија другачија, баш као што је друштвени живот доживео драматичне промене последњих двадесетак година. Нови медији су дефинитивно променили свет на начин на који то нико није могао да претпостави.

Подсетићу да је почетком 20. века, са бумом штампаних медија, такође дошло до крупних промена поводомпитањаукуса и дотадашњих друштвених вредности. После оба светска рата сусрећемо се са оценама да масовна култура потискује ону елитну, односно класичну. Као да после великих људских катастрофа и масовне патње долази до потребе да се људи препусте „лакој забави”. Херман Хесе је у „Игри стаклених перли” говорио о тријумфу фељтонистичке културе као последњем стадијуму пропадања највећих људских вредности.

У нашим условима, „таблоидизација” је појам којим се „крсте” искључиво медији. Па и ова дискусија је концентрисана на улогу медија. Овај атрибут (таблоидизација) не може се, међутим, анализирати искључиво кроз медије. Његови корени су много дубљи. Ко је, наиме, први почео да генерише „таблоидизацију” у нашим условима? Новинари или политичари? Или је реч о заједничком „злочиначком” подухвату у којем су се заједно нашли политичари и уредници? Још почетком деведесетих – у време владавине класичних медија и класичног уређивања новина – постојао је израз за новинаре-специјалце, називани су „снајперистима”. Нису то, наравно, били некакви посебни новинари истраживачи већ новинари који су по налогу неких политичара, писали одвратне текстове или припремали емисије против других политичара. Тако је врло брзо успостављен ред ствари у којем није страдала само истина већ и новинарска професија. Истовремено, међу грађанима се градио јединствен однос према људима из политике – они су, сви без разлике, постали полукриминалци, лажови, преваранти и лопови. На тај начин се трошила и идеја о томе да демократија значи промену набоље, да само грађани одлучују о томе ко ће бити на власти, да грађани имају право и обавезу да сваку власт контролишу, да је сваки политичар дужан да пријави своју имовину, здравствено стање, степен образовања, радну биографију...

Уместо да демократија пробуди одговорност, она је постала параван за све оно што је њена супротност. Србија, наравно, није изузетак у том процесу. Исто се десило у највећем броју земаља у транзицији. Чак и оне земље које су прошле кроз период транзиције без рата и изолације, у миру и одређеном друштвеном складу, болују од замора услед нетранспарентне и корумпиране демократије.

Свакако бих био веома срећан да живим у земљи у којој је јавни медијски сервис на нивоу једног Би-Би-Сија. Кад бисмо имали такав јавни сервис, онда би се у односу на њега могла креирати медијска сцена и регулатива. Онда би Б92 могао бити британски Канал четирикоји је такође облик јавног сервиса, али комерцијални (они су више од 12 година емитовали Великог брата, а третирају се као једна од најквалитетнијих и најкреативнијих ТВ станица). Не видим како се брзо може променити медијска ситуација у Србији без коренитих и дубоких промена у целом друштву. Стварност оваквих ријалитија које имамо је одраз наше неразвијености и економског положаја медија. Да бисмо променили нашу земљу, прво морамо да променимо себе. То значи да се једном мора прекинути са хипокризијом која је постала основни друштвени механизам – у разним областима – од политике до образовања, од културе до спорта. Кад питате просечног читаоца новина шта би желео да чита у својим новинама, велики број људи ће рећи да жели више прича из живота, о социјалним условима, о судбини незапослених, о новим пословима... Ретко ће ко рећи да је зависник од ријалити програма. Слично је и са политичарима. Постоји огроман раскорак између њихових приватних и јавних прича, да не помињемо понашање. Сами политичари су постали таблоидни, државне институције су постале таблоидне, понашање у односима између политика углавном служи подизању сопственог рејтинга,односно снижавању рејтинга противника. Онда се то пресликава на медије. Партијска дисциплина и лојалност су много важнији од здравог разума и суочавања са истином. Таква мера ствари спроводи се од врха наниже. И она прожима све поре друштва. Посебно је то изражено у образовању. Тако расту нове генерације које не само да не поседују основно образовање него су и испуњене застрашујућим цинизмом кад проговоре о ономе у чему живе.

Уосталом, имам утисак да млади људи много мање гледају ријалитије од старијих. Баш као што млади све мање седе испред телевизора или читају новине. Они су данас на својим друштвеним групама где се стварају неке друге вредности. Крајње је време да почнемо да упознајемо те вредности, да разумемо куда иду нови медији, како се формирају друштвене групе, које опасности вребају и како спречити све веће могућности злоупотреба.

Директор и главни уредник Б92