Последице сносе једино пензионери

Пратећи написе у штампи, посебно у „Политици”, о томе како се за остваривање права на пензију, по поднетом захтеву, користе привремена решења, која су често важећа деценијама, може се рећи да се у фонду ПИО овако нешто раније није дешавало. А последице сносе једино пензионери. Иако их сматра кривцима за све, држава им сада, међутим, „опрашта претплаћени вишак пара”. Ово опраштање је, рекли бисмо, или велико незнање или велика дрскост једне државне институције.

Да не бисмо понављали оно што је речено ових дана о враћању претплаћених пензија, преостаје нам да се запитамо зашто су толико дуго занемариване последице доношења привремених решења када је пракса показала да је висина пензије, касније утврђена коначним решењем, увек мања или већа од оне утврђене привременим решењем? А посебно када је утврђивана у мањем износу, па се тражило да пензионер враћа претплаћени износ – некада и више од 300.000 динара. Да би сада ресорно министарство ,,великодушно“ најавило ,,опраштање претплаћеног вишка пара”. Међутим, онај ко је учинио грешку нема шта пензионерима да опрашта већ би требало да сноси последице своје грешке. У тој својој великодушности заборављено је да се каже који је законски основ, и да ли га уопште има, за један такав опрост, па се тиме наставља с незаконитим радом у вези са враћањем претплаћене пензије.

Јер према ставовима два и три члана 208 Закона о ПИО, фонд доноси решење о висини претплаћене пензије као и о начину повраћаја исте... без могућности зарачунавања било какве камате, о чему је и заштитник грађана дао своје мишљење.

Разлози које помиње фонд, због којих се доносе привремена решења за остваривање права на пензију, су, по мом мишљењу, неприхватљиви. Међу првима од њих наводи се измена члана 63. став пет Закона о ПИО од 1. јануара 2006., којом се за утврђивање висине пензије узима зарада из календарске године у којој се одлази у пензију, за разлику од дотадашњег решења када се та зарада није узимала за основицу. Због тога се коначан обрачун зараде за ту годину морао чекати до јуна наредне године, па је излаз био да се претходно донесе привремено решење о праву и висини пензије. Међутим, кад је 2006. предложена оваква законска измена одмах се могло претпоставити какве ће она последице изазвати. Зашто струка није реаговала да до те измене не дође? Ово тим пре што је слично решење у систему пензијског и инвалидског осигурања и раније постојало и стварало сличне проблеме. Али тај проблем је превазиђен утврђивањем института текућег усклађивања пензије. Зато фонд није требало да прихвати овакву промену у закону, а ако је до промене већ дошло, требало је да тражи повратак на старо решење. Уз помињање последица које примена овог прописа изазива – гомилање, из године у годину, хиљада привремених решења.

Неосноване су и изјаве челника фонда да је један од разлога за доношење привремених решења касно објављивање статистичких података о коначном обрачуну зарада за претходну годину. С тим у вези у статистици ништа није мењано, и статистика никад није била сметња за благовремено решавање о праву на пензију. Проблем је настао кад је измењен поменути члан 63. став пет Закона о ПИО. Стога би брисањем ове измене и враћањем на решење од пре 2006. нестали и проблеми у вези са статистиком.

Ни други разлози због којих се уместо трајног доносе привремена решења не могу бити оправдање што се на коначно решење о праву и висини пензије чека годинама. Јер, зашто да последице неизвршавања обавезе државе да примора послодавца да уплаћује допринос за пензијско и инвалидско осигурање сносе само пензионери? Може ли фонд, који располаже релевантним подацима о сваком осигуранику, да пружи већу помоћ онима који не располажу подацима о раду у неком ранијем периоду како би се потребна документација комплетирала?

Зашто се ћути о томе да све ово доводи до неостваривања неких других права пензионера, за која је висина пензије један од основних услова за њихово стицање; на пример, по Закону о социјалној заштити. Исто се односи на коришћење права на рехабилитацију пензионера у специјалним бањама о трошку фонда. Такође, државе са којима имамо закључене међународне споразуме о социјалном осигурању не прихватају привремена решења већ траже коначна за осигуранике којима треба да утврде право и висину пензије у складу са својим националним прописима, за рад проведен у њиховој земљи.

Пензионисани стручњак за пензионо и инвалидско осигурање