Љубав у породици

Један од главних разлога зашто је данас породица у кризи јесте то што је бољи живот током друге половине двадесетог века довео до промене традиционалног менталитета. Код оних људи који живе у тешким условима – у зони преживљавања – постоји јасна свест да тиме што имају и негују позитивне и чврсте емоционалне везе са ужом и широм породицом, са суседима и локалном заједницом, значајно повећавају своје шансе да преживе. Зато такве заједнице имају низ друштвених обреда којима потврђују и учвршћују друштвене везе.

Животна зона квалитетног живота настане када живот постане бољи и људи престану да се плаше да неће преживети. Појединци често не мере квалитет свог живота тиме што имају већ првенствено тиме како се осећају, колико имају удобности, угодности и ужитка. Док је човеку у зони преживљавања важно да не трпи, човеку у зони квалитетног живота је важно да се осећа што пријатније. Његов избор партнера, мужа или жене, сада је заснован на томе колико тај партнер може да му пружи уживања у пријатним емоцијама као што су заљубљеност и љубав, као и у сексу. Многоструку емоционалну повезаност између мужа и жене из зоне преживљавања, заменила је много тања и слабија повезаност на основу уживања у љубави. У екстремном облику то се своди на нарцисоидност, на неспособност нарцисоидне особе да воли друге, на то да су јој други важни само док их користи. Очекивање да ће брачни партнери моћи на дуги рок да једни другима пружају онолико удобности и задовољства колико је потребно да остану заједно, често се испоставља као нереално. Људи се одлучују да окончају везу или брак онда када током времена нису задовољни квалитетом партнерског односа, а изгубили су наду да ће се веза поправити.

Промена менталитета ослабљује и емоционалне везе браће и сестара. Ривалство и љубомора често превладавају над братском и сестринском љубављу. Последица у виду великог емоционалног удаљивања се често може приметити тек када браћа и сестре одрасту и посвете се својим породицама.

Највећа жртва промене менталитета су односи међу рођацима који не припадају основној породици. Уколико рођаци нису у таквој позицији да могу бити од користи, или нису веома забавни тако да је дружење са њима изузетно пријатно, настаје толика емоционална дистанца која рођаке претвара у познанике.

Док разни облици љубави у породицама атрофирају, једино љубав према деци цвета, често се претварајући у непотребно и штетно обожавање детета. Искуство показује да када размажена деца одрасту, да не показују нити захвалност нити емоционалну везаност за остареле родитеље.

Све то је разлог да се сетимо драгих рођака, да обновимо породичне ритуале који су нас држали заједно. Јер, шта ћемо ако економска криза потраје?