О политичкој дуговечности

Стари Римљани су веровали у идеал врлине. У рату је требало бити храбар, пред боговима скрушен, а у почастима скроман. Зато се у то древно доба веровало да идеалан политичар из повучености изађе само да би за своју државу и њен народ обавио неки важан посао.

Поред утицаја који су дошли у наредним епохама, такав идеал опстао је у извесној мери све до наших дана. Иако је политика током протеклих 150 година скоро у потпуности професионализована, кад год наступе тешки и одлучни часови, поново буде постављена тема мисије појединца, политичких покрета и читавих поколења. И ми смо током протеклих двадесет година били сведоци два таква таласа идеализма: демократског и реформског. Видели смо многобројне часне и угледне како за народно добро улазе у политику и у њој поред свих успеха стичу и незаконита богатства и неуставне моћи. Упознали смо и оне ређе, који су остали верни својој мисији, па су их богати и моћни саборци после неког времена без много муке одстрањивали, не поштујући основне демократске процедуре и установе, које су ионако нерасположене према сиромашним идеалистима.

Поред свих непорецивих мањкавости и бескрајних одлагања, демократизација и реформе су у Србији до сада углавном билe успешнe. Ипак, основна разлика између српске политике и политике наших великих, вековних, западних узора и даље опстаје. Оријенталиста Луис је дефинисао једну класичну разлику између Истока и Запада. Луис је веровао да људи на Западу прво стекну богатство, па тек потом уђу у политику, док на Истоку уђу у политику да би се обогатили. Управо ова разлика чини бављење политиком на Западу макар и донекле временски ограниченим, док су на Истоку границе политике и политичара често само биолошке.

У Великој Британији ће се 27. јуна са места премијера добровољно повући Тони Блер, политичар који је на челу владе боравио у три мандата и током пуне деценије. Временом, Блер је губио популарност, а његова странка полет, те је већ 2005. после тесне победе на парламентарним изборима, најавио свој одлазак из Даунинг стрита пре истека пуног мандата. Блеров случај није јединствен у британској парламентарној историји. Маргарет Тачер отишла је са премијерске дужности пошто је претходно изгубила подршку Конзервативне партије. Винстон Черчил се после пола столећа политичке каријере повукао са власти кад је то од њега затражио функционер његове партије Харолд Макмилан.

Разуме се да и у Великој Британији политичари воле власт, живе за своје каријере и није им тешко да поверују да су у праву, док, напротив, сви други греше. Ипак, социјални и културни темељи британске политике су постојанији. Реч је о држави у којој парламентарне традиције сежу у средњи век, правна држава има континуитет од 17. столећа, а чист парламентаризам функционише непрекидно више од 170 година. За разлику од наше политике у којој је финансирање странака постало (формално) легално пре свега три године и у којој се грађани тек навикавају на истинску обавезу плаћања пореза, у Великој Британији услови су јасни већ столећима. И док је за српског политичара најзначајније да се докопа макар и општинских фондова па је онда његов опстанак на власти обезбеђен, британском је немогуће да се уопште кандидује уколико није у прилици да сакупи довољно легалног новца за кампању. У Британији никоме није могуће да постане премијер или министар уколико претходно није (на непосредним већинским изборима) изабран за посланика. Тако један политичар непрекидно стоји у вези са бирачима и својом странком. Свако одступање или недоследност повлаче за собом могућну казну на следећим изборима. Зато и није чудо што је Блер један од последњих јавних политичких наступа одржао управо у изборној јединици на којој је током протеклих година био биран за посланика.

Политички систем у Великој Британији, поред тога што почива на далеко стабилнијим економским основама, разликује се од српског и по традицијама. У британског посланика улажу док је кандидат, а у нашег – кад је у парламенту и у владајућој већини. Док наш државник своје намере крије и од парламента чији су посланици његови прости извршиоци над којима има сваку власт, у Британији званична политика мора да прође у владајућој партији, преживи суд јавности и расправу у парламенту. При том, у Великој Британији, која је један од најбољих примера либералне економије у свету, политичару није могуће да злоупотребљава државне фондове и награђује присталице неконтролисаним проширењем државног чиновништва.

За разлику од Блера, Тачерове или Черчила, наши државници су чешће свргавани него смењивани, а уколико не би били свргнути дешавало се да на високој дужности и умру. Тако је Никола Пашић, рецимо, умро у осамдесетој години у време када је још увек трајао његов десети премијерски мандат. У протеклих двадесет година само се у два наврата догодило да председник једне парламентарне странке буде лишен власти над странком, у оба случаја смењени нису били спремни да прихвате одлуке странке па су ускоро из њих иступили или подржали друге.

Биће потребно много деценија да Србија изгради привреду снажну у мери довољној да не буде под контролом државе и политике, већ да, напротив, она мотивише државну политику и каналише политичке покрете. Ипак, можда би упоредо с овим процесом требало да размислимо о обнови политичког морала. Тај пут је спор и препун одрицања. Сваки грађанин на том путу може да помогне и допринесе само личним примером. Историја је познавала многе примере када су велики грађани стварали богате и јаке државе. Обрнут случај, колико ми је познато, није забележен.