Срећан крај америчке драме

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Једна бизарна америчка драма имала је срећан крај. Детаљи се још распетљавају, уз велики публицитет и много питања на које тек треба да се пронађу одговори.

Аманда Бери је имала 16 година када је нестала 16. априла 2003, пошто се претходно јавила својој сестри са поруком да ће је неко довести са посла у „Бургер кингу”, ресторану брзе хране у Кливленду, граду од 400.000 становника у држави Охајо.

Отприлике годину дана касније, на путу од школе до куће, нестала је и 14-годишња Ђина Дехезус. Пре њих, 2002, отворен је полицијски досије нестале Мишел Најт која данас има 32 године.

У оваквим случајевима, када од нестанка протекне деценија, обично се трага само за гробовима. Овога пута све три данас младе жене су пронађене живе, у једној не баш добро одржаваној кући, само неколико километара од центра Кливленда, где су последњи пут виђене.

Расплет је почео када је у понедељак по подне један сусед чуо запомагање из куће преко пута: једна млада жена је кроз полуотворена улазна врата дозивала упомоћ. Кад је дошао до врата, видео је да могу да се отворе тек толико да се испружи рука. На вратима је била Аманда, која је узвикивала своје име. Утом је дотрчала и једна комшиница која у први мах није поверовала да је реч о Аманди, мислећи да је она давно мртва, али јој је ипак пружила свој мобилни телефон којим је заточеница позвала 911, број за службе хитне помоћи, ватрогасце и полицију.

Снимак тог разговора емитује се готово нон-стоп у свим вестима. „Ја сам Аманда Бери, у вестима сам већ десет година, молим вас дођите да ме избавите”, запомагала је. Операторка јој је затражила адресу коју је знала. Именовала је и власника куће, рекавши да се зове Аријел Кастро, да је хиспаник (латинос) и да има 52 године.

Полиција је стигла брзо и у кући нашла и Ђину и Мишел. Телевизије приказују слике само Аманде и Ђине када су биле девојчице, снимљене пре њихове отмице, док слика Мишел Најт нема. У кући је била и једна шестогодишња девојчица чије се име, нити евентуално сродство са неком од заробљеница не помињу.

Аријел Кастро, за кога се испоставило да је возач у кливлендској служби школских аутобуса, брзо је откривен и притворен, а мало потом и његова два брата који нису живела у кући. Заточенице су прво прегледане у оближњој болници где је констатовано да су доброг здравља, а потом су преузете од својих породица.

У породици Аманде Бери више није њена мајка која је преминула 2006, пошто је претходне три година очајно трагала за ћерком. „Умрла је сломљеног срца”, изјавио један од породичних пријатеља.

На телевизијским екранима непрестано су и разни стручњаци и грађански активисти који, у одсуству чињеница, спекулишу шта је могло да се десет година догађа у кући Аријела Кастра и како је било могуће да заточенице тамо остану скривене толико дуго. Полиција је додуше имала неколико дојава – у једном случају је то био траг до лажног гроба нестала Аманде, а у другом су њени остаци тражени испод пода једне гараже.

Комшије Аријела Кастра описују га као мирног и нормалног човека – један је рекао да је са њим правио и роштиљ. Извесно је међутим да заточенице никада нису крочила ван куће, а звучи уверљиво и претпоставка да су у њој држане везане.

Не очекује се да ће изаћи пред новинаре: психијатри кажу да ће им бити потребно доста времена да се опораве од трауме кроз коју су прошле. Готово је сигурно да су сексуално злостављане, јер је то најчешћи мотив ових отмица.

М. Мишић