Где је нестала солидарност запослених

Синдикати у Србији су трошне грађевине, имају тек толико снаге да једва опстају на јавној сцени. То је организација без јасно дефинисаног и препознатљивог програма, са статутом који није обавезујући и који се примењује како ко хоће, са финансијском недисциплином, са руководством које не разуме савремене економске и политичке процесе, са потпуно затвореном кадровском политиком, са изборном процедуром унутар организације која је фарсична. Све ово убрзано кида везу са чланством које се осипа, јер у синдикалној немоћи не може се наћи начин за решавање реалних проблема са којима се запослени свакодневно суочавају, каже Војо Кркобабић, аутор књига „Неисказана моћ синдиката” и „Транзиција и исказана немоћ синдиката”.

– Нема поузданих података, али сва је прилика да се број синдикално организованих радника спустио испод 30 одсто. Највећу верност синдикату за сада испољавају запослени у јавним предузећима, комуналним предузећима и установама, тамо где је држава још присутна и у великим пословним системима где је синдикално организовање традиција – каже Кркобабић.

Синдикати могу наћи бројне разлоге и оправдање за неуспех. Добрим делом, каже Кркобабић, они јесу у сфери објективног, али не може се прећутати да је синдикат својим нечињењем, ћутањем, саглашавањем, а на крају и саучествовањем са носиоцима политичке власти – одговоран за садашњи положај радника.

– Терет невоља које су донеле приватизације и транзициони прелазак у капитализам, поднели су и још подносе радници. Синдикат је из године у годину осипао, губио своју реалну моћ и преговарачку снагу према послодавцу, без обзира на то да ли је реч о појединцу или држави као власнику и управљачу, избледела је радничка солидарност, битна одредница синдиката, све су тање везе синдикалних руководства и чланства. За последњих 13 година синдикат није смогао снаге да сачини програм који би, у складу са временом, на бољи начин комуницирао са чланством и повећао акциону способност ове организације – истиче Кркобабић.

Он истиче да ако синдикат жели да узме део друштвене моћи који му припада, уколико му је стало да буде истински партнер у преговорима са послодавцима, неминовно мора да уђе у политичку сферу. У последње време, каже наш саговорник, потура се теза да се синдикат никада није ни бавио политиком и да је то погубно по њега.

– То није тачно, јер синдикат се бавио политиком, посебно у последњих 13 година, али на најгори могући начин по себе и сопствено чланство. Синдикат је у политици био тајно. Тачније, илегално су се политичким радом бавили синдикални лидери. Извесно је да овај конспиративни политички ангажман радницима и синдикату као организацији, није донео бољитак, осим можда понеку мрвицу са стола. Корист од оваквог начина рада имају синдикални лидери, наравно послодавци, а и држава као највећи послодавац – истиче Кркобабић.

Милан Галовић

-----------------------------------------------------------

Типови синдикалних лидера – „његов”, „њихов” и „наш”

Војо Кркобабић синдикалне лидере класификује и три типа – „његов”, „њихов” и „наш”. „Његов” је директоров, или послодавчев избор.

„Он је медијум за протежирање интереса послодавца, филтер који најпре амортизује а потом пропушта само оно што уши послодавца могу чути, а шкрте руке дати. „Њихов”је обично избор најјаче групације запослених у предузећу. Такође је пожељан за послодавце, јер разбија колектив, а у трговању са радницима, послодавац увек даје мање од онога што би дао да су запослени јединствени. „Наш” синдикалац је заступник интереса већине и све је ређи на овим просторима, констатује Кркобабић.