Клостридијум

Последњих неколико дана многи грађани ломе језик мучећи се да изговоре назив бактерије одговорне за болничку епидемију у Ужицу. Само најстарији памте, и то више из родитељских прича него из личног искуства, страх који су до не тако давне прошлости изазивале инфекције клостридијумом (у питању је група клица, од којих је за човека значајно десетак врста). Више од ратних рана, било да су нанете стрелом, копљем, мачем или метком, војнике је бринула врло реална опасност да ће се на рањавање надовезати тетанус или гасна гангрена. Од тетануса је умирао сваки пети оболели, а преживљавање од испољене гасне гангрене зависило је једино од благовремене ампутације повређеног екстремитета.

Историја ових болести истовремено је сведочанство о успесима медицине. Међу скоро три милиона рањених Американаца у Другом светском рату само су четворица вакцинисаних добила тетанус, што је многоструко мање него међу немачким и јапанским трупама које нису биле вакцинисане. У Корејском рату јединог Американца оболелог од тетануса тешко је озледио багер. За отклањање гасне гангрене као народноздравственог проблема заслужни су антибиотици и хируршка обрада ране. 

Трећа опасна болест из ове групе, ботулизам, постала је знатно ређа захваљујући хигијенској обради и чувању (посебно конзервисане) хране. Реч је, иначе, о најјачем познатом отрову чији би један грам теоретски био довољан да убије десет милиона људи.

Остали су клостридијуми који су углавном доводили до пролива, али ретко до смрти. Њих има и у цревима здравих људи, а обично су постајали опасни тек када им се створи животни простор за бујање уништењем мање отпорних микроорганизама антибиотицима.

Шта се сада изменило? Од почетка овог века јавили су се, прво у САД, много токсичнији сојеви врсте клостридијума одговорне за проливе. То је резултат сталног прилагођавања и „усавршавања” паразита. С друге стране, за човека више не важе закони природног одабирања. Он се давно одрекао дарвинистичког принципа преживљавања најспособнијих и сада опстаје само захваљујући свом умећу.

Позната је процена да би се број људи на планети, када би били препуштени својим физичким способностима, свео на пет до десет милиона, то јест хиљадоструко би се смањио. Превазишавши природне законе и ослањајући се на технологију, ми смо у многом погледу постали вештачка врста, осуђена на стално надмудривање с паразитима. До сада смо у тој борби били мање-више успешни, али остаје упозорење: предстоји нам вечни рат.

Универзитетски професор