Отуђено образовање

Најразвијеније земље у свету коначно су преусмериле свој развојни пут од индустријске економије ка економији знања. Прва се базирала на производњи ствари којима се тргује, друга на стварању и дистрибуцији знања и информација који се продају.Знање постаје трећи фактор система економије, паралелно са радом и капиталом, па такву економију комотно можемо звати и економијом креативности, пошто је, у суштини, води људска креативност.

Иако су школе засноване на нашој култури и одражавају њене вредности (оне су огледало друштва!), технолошке промене које су измениле, унапредиле и убрзале свет, овде се готово не осећају: образовни систем нам је остао крут и непромењен, чиме је продубљен јаз између процеса школског учења и начина усвајања и коришћења знања у свакодневном животу. За резултат имамо отуђење образовања од друштва и ученика и деце која се рађају у том друштву.

Из друштва које је живело у информативној оскудици стигли смо до заједнице која трпи под бременом „информацијске преоптерећености”(вишак информација које отежавају њихово правилно разумевање). Просечан грађанин, са рачунаром и модемом, сада располаже са више информација него светскe силе у Другом светском рату! „Гугл” има више од шест милијарди (и бројем: 6.000.000.000!) страница, које би, кад би биле одштампане, чиниле планину високу 430 километара!

Кен Робинсон, педагог и драматург, у надахнутом говору 2010. године, „Започнимо образовну револуцију” тврди да се „савремено учење одвија у групи, да је кооперативност кључ развоја.” Тврдња се заснива на идеји да људи у свакодневном животу много уче од вршњака, као и да је то још један од образовних потенцијала који школа не сме да гуши. Напротив, треба да подржава, подстиче и инспирише и индивидуално и групно учење.

Један од значајних пројеката усмерених на развијање модела образовања за 21. век је пројекат Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) „Школовање за будућност”, који полази од запажања да, иако је образовање дугорочна инвестиција, доношење одлука у вези са образовањем најчешће је – краткорочно. Вођени тим искуственим сазнањем, стручњаци су покренули програм израде оквира и стратешког промишљања будућности домаћег образовања.

Наше образовне установе се, нема сумње, морају реформисати и трансформисати тако да школе постану основни друштвени центри, да буду институције учења и учеће институције, односно најсажетије казано, да буду –мреже учења! Звучи лепо, али имајући на уму садашњу слику нашег друштва, то нажалост, делује као најмање могући пут (смер). Зашто? Па школа је и даље бирократски систем који се опире променама. Школе још делују као заокружене (али и зидовима окружене!) одвојене целине. На сличан начин донекле су одвојениразреди, наставници и ученици... Свако на свој начин је себи довољан, али из угла најављиване будућности – свако „неумрежен” и прилично безначајан. У оваквој (бирократској) организацији нема довољно разноликости и разнородности у приступу проблему, нема експериментисања, смеле иновативности.

Савремени живот, поновићемо, убрзано се мења. Технолошка и информациона револуција захтева и образовну револуцију. Да ли ће наша конзервативна културадопустити ову (р)еволуцију образовног система, питање је које ће остати отворено. Почетни корак ка напретку, на том новом друму, тражи промену досадашње перцепције, или, како се о томе још лепше изразио гласовити писац Марсел Пруст:

„Прави пут до открића налази се, не у тражењу нових простора, већ у гледању новим очима” .

Професор социологије Математичка и Шеста београдска гимназија Београд