Зашто нестају српске вароши

Иако је садашња власт, као и многе пре ње, причала о потреби равномерног развоја Србије, изгледа да је све остало на самој причи.

Реформа судства, смањење броја судова лишиће мале вароши судија, адвоката, чиновника. Слично се догађа или се већ догодило са школством, здравством, избегличким насељима, социјалним установама, чак је и бирократија за наплату путарине натрпана у Београду или у неки регионални или субрегионални центар. Уз празне фабричке хале, шта још може задржати и оно мало народа у тим срединама? Комфор празних породичних палата, чист ваздух, изворска вода, ливаде или „привлачан” рад на њивама, узгој стоке чије ће производе прерађивати млекаре или фабрике меса и хране – опет по регионалним центрима. 

Мала места и локалне заједнице, чији становници имају такође социјалне и културне потребе, професионална, животна опредељења, тешко да ће се задржати чак и изградњом грандоманских спортских сала.

Да ли је „Палмин” јагодински аква-парк за Србију просперитетнији од заливних система у долини Велике Мораве где је прошле године, како Моравци кажу, суша обрала кукуруз и обогатила га афлатоксином?

У многим малим општинамабачене су велике паре за нове тргове и гламурозне спортске објекте који нису ништа више од украса. А истовремено готово ни динар није утрошен да се обнове машине и технологија у десетинама хиљада квадрата празних фабричких хала.

А од тога се живи. Прво производња па потом уређење тргова, забава и спорт.

Уместо да добију путну и другу инфраструктуру, читава насеља,села и варошице су се иселили баш због тога.

Данашња „гробља” српске индустрије само су финале једне крајње погрешне вишедеценијске политике такозваног регионалног развоја.

А такав „развој” запустео је богомдане пашњаке по планинама, долину Велике Мораве усмерио на аква-паркове. Зашто компоненте за ауто-индустрију нису могле да се производе у Куршумлији, Трговишту…

Многи су врло забринути за наше грађевинаре, али се не питају коме служе сва та велеградска нова насеља ако не даљем „усисавању” народа из мањих места где се куће малтене поклањају?

Ако сањамо да будемо Европљани, зашто у маленој Србији копирамо афричко-јужноамеричке мегалополисте, а не видимо да сваки европски градић има своје фабрике, клинике, одличну мрежу путева... Зато се њихови градови, попут Штутгарта већ деценијама не помичу са 700.000–800.000 душа.

У годинама када се полетно индустријализовао, примера ради, Горњи Милановац је трпео због лошег комуналног уређења, Крагујевац није имао европски ватерполо, врхунску кошарку и слично али је од 60.000 до 70.000 бар половина имала радну књижицу!

Имамо ми, дабоме и наше узоре, па и искуства како да обуздамо миграције али се планери тим „теоријама” не баве, нити их спроводе. Неће Србију економски опоравити ни аква-паркови, ни сале већ, баш као у Милошево доба, џелепи, здрава стока и здрава храна, а и вишак радних руку за индустрију у свакој комуни...