Дневна политика утиче на „Евросонг”

Европа и „Евросонг” се мењају и адаптирају на савремене друштвене, економске, политичке и културне околности и заједно корачају у будућност, оцена је Милије Глуховића, ванредног професора позоришних студија и извођачких уметности на Универзитету Ворик у Великој Британији, који у Малмеу учествује на међународној конференцији о „Песми Евровизије”.

Глуховић се дуго бави феноменом „Евросонга”, а после победе Марије Шерифовић у Хелсинкију, са Карен Фрикер, која предаје на Брок универзитету у Торонту, почео је сарадњу на истраживачком пројекту о „Песми Евровизије”, који су преточили у књигу „Performing the ’New’ Europe: Identities, Feelings and Politics in the Eurovision Song Contest”.

Једна од тема коју отварају јесте и колико се ово такмичење променило од пада Берлинског зида. Одговор је, каже наш саговорник, много. Јер, број земаља учесница је удвостручен, па су 1990. на „Евросонгу” учествовале 22 земље, а 11 година касније чак 43. Јавила се и доминација источноевропских земаља:

– Од 2000. до 2008. побеђивала је једна од источних или јужноевропских земља. То је изазвало доста негодовања неких западноевропских медија и коментатора као што је Тери Воган у Енглеској, који су то видели као неку врсту инвазије или неправедне доминације Истока. Ако се узме у обзир да се од 1999. Велика Британија пласирала у топ 10 само два пута, а три пута завршила последња, онда Воганово негодовање, саркастични коментари на рачун „Евросонга”, гласања и источноевропских уметника не изненађују.

Глуховићеве колеге које се такође баве феноменом овом такмичења дошле су до закључка да „размена гласова” није новитет и постоји од првих дана такмичења, а дешава се између суседних земаља, држава са сличним културним наслеђем, или оних са великим присуством одређених дијаспора:

– Весна Микић, која предаје музикологију на Универзитету уметности у Београду, и која је учествовала у нашем пројекту, указала је на то до које мере су музичари из бивших југословенских република на „Евросонгу” успели да искораче ван нових националних граница и поново сарађују. Песме „Лане моје”, „Вукови умиру сами”, „Лејла”, „Молитва” и „Није љубав ствар” су извођене на националним језицима, све су баладе, и имају препознатљиве етно-музичке елементе, што је, уз популарност извођача, утицало на гласове наше публике – прича Глуховић наводећи да „Песма Евровизије” као један од најстаријих фестивала, који сваке године прати стотину милиона људи, има велику симболичку моћ:

– „Евросонг” изазива разне врсте реакција и осећања, и позитивних и негативих, али се путем гласања, размене бодова, навијања у арени и код куће, контаката удружења фанова преко интернета, публика идентификује и солидарише са својом нацијом, регионом и Европом. Видели смо до које мере је стало земљама бившег источног блока као што су Летонија и Украјина да победе на овом такмичењу и тако на симболичан начин огласе свој „повратак” Европи.

Критике да је ово такмичење данас депласирана манифестација, јер не производи звезде у европским, а камоли светским размерама, као што је то давних дана био случај са групом АББА или Селин Дион, Глуховић одбацује:

– Вредност „Евросонга” је у томе што као изузетно популарна музичка манифестација ствара један живи јавни простор за културну размену и дијалог између европских народа и земаља. Погрешно је одбацивати га само зато што је платформа за популарну, а не елитну уметничку форму – истиче Глуховић, оцењујући да је музика и даље важна на „Евросонгу”, мада је очигледно да сценски спектакл, кампање, а нарочито политика имају јак уплив.

-------------------------------------------------

Данска фаворит

Глуховић као фаворита на 58. „Песми Евровизије” види Данску, а издваја и Норвешку:

– Мислим да је Маргарет Бергер изврсна певачица и да има одличну песму. Фанови у Малмеу типују на републике бившег Совјетског Савеза: Русију, Азербејџан и Грузију.