Србију је погодила криза смисла

Република Србија је једина европска држава која се одрекла дела свог народа, а да при том не само да није променила Устав, већ томе није прилагодила ни, пре само четири месеца, усвојену Платформу за преговоре. Странке владе и Европској унији привржена опозиција уопште не личе на прагматичне или прорачунате. Брзина промене више подсећа на омађијаност него на подлост или – како поједини влади и Бриселу одани медији желе да представе – храброст. Само још недостаје да Уставни суд прогласи како је прелазак четири општине и 50.000 грађана у уставни систем друге државе у складу са Уставом из 2006. године и можемо без задршке да закључимо да живимо „Апсурдистану”. Мада, можда се суд огласи ненадлежним; или пак тако срочи своје мишљење да само први потпредседник владе, буде у стању да га исправно прочита.

Вучићева улога више се не да објаснити уставним речником, па је можда потребно посегнути за псеудотеолошким конструкцијама. Рецимо: „Трећи који је први” или „Онај који је свуда осим у Министарству одбране”. Споменути забринуто, кисело, презриво и (према неповерљивима) згрчено осмехнуто, добацује са насловне стране једног недељника: „Преломио сам, Србија ће бити модерна”. Признајем да не разумем како 3=1 мисли то да постигне. Кршењем одлука Народне скупштине? Променом Устава? Већом јавном потрошњом? Бржим задуживањем? Хоће ли да пронађе неискоришћене људске ресурсе у влади, рецимо Млађана Динкића. Да ли ће Србија постати модерна тако што на дан потписивања Бриселског споразума упали високу пећ и запосли 5.000 радника са губитком од 20 милиона евра? Хоће ли је усрећити раздуживање за 300 милиона на годишњицу избора у години у којој се задужила две-три милијарде? Свака замисао о пореској реформи, која не представља само ватрогасну вежбу због кризе, прошла је као и предлог о опорезивању некретнина. Дакле неславно: донесена из партијских интереса, повучена из популистичких обзира. Најаве о „благом повећању” плата и пензија јасно указују на визију модернизације. Када би Србија некако успела да заради стотину милијарди евра, уверен сам да би 2.000 тајкуна и политичара некако поделили двадесет милијарди, док би остатак народа на трошкарење добио по 16.000 евра. Нови послови? Реформа пензионог фонда? То треба да буде брига следеће владе или још боље следећег поколења. Ови су већ доста задужили и нацију и Европску унију.

Ми се, међутим, стално нешто бунимо. А како нас виде странци? Новине су пре неколико дана писале о чланку Дејвида Л. Филипса објављеном у „Њујорк тајмсу”. Филипс, који је програмски директор на Институту за људска права престижног Универзитета Колумбија, оценио је Бриселски споразум као потврду да је Косово подељено, а један његов део и даље под заштитом Србије. Порадовала се наша, од власти значајно контролисана, јавност... Као да смо поделу Косова и Метохије икада имали као званичан државни циљ. Нису се ни потрудили да прикажу читав чланак, пошто аутор тврди да су Албанци привржени демократији, људским правима и Европској унији, док су Срби у налету жеље да створе „своју националну домовину”пошли у завојевачки поход на суседе, између осталог, на делове Косова... Важно је да нас спомињу и да постоји макар нека назнака да Срби нису губитници и негативци. Реакција јавности на овај чланак подсетила ме је на радост са којом су кад нас примљене репортаже објављене у иностранству, које су Београд приказивале као најбољеодредиште ако се разулареном туристи не путује у далеки Бангкок.

Све то показује потпуну кризу у коју је запала Србија. Најдубља криза није политичка или економска, већ криза смисла. Србији ће бити потребне веће промене од уставних – пошто је очигледно да постоје генијални политичари којима и Устав свега неколико година пошто су га написали постане „препрека”; или приступања ЕУ – пошто је олако потрошен и већи новац од оног који је Брисел спреман да удели за послушност, баш као што ни европски закони не вреде ако се, што би желео један министар-вундеркинд, не спроводе у „пуном капацитету”. Српској држави треба низ великих промена. Потребна нам је елита са програмом и визијом која превазилази личне фрустрације из младости и транзициону похлепу. Недавна истраживања јавног мњења показују да народ осећа како је сама република, каква је замишљена 1990. и 2006. уствари једна олигархија прикривена иза установе председника републике. Зато је услов промене државне, националне, економске и спољне политике промена облика владавине. Први корак ка промени је разбијање олигархије и успостава модерне парламентарне монархије.  

Напредни клуб