Негативни спин у Срба

Када сам се 2011. ради студирања одселила у западну Европу, схватила сам да сам убедљиво најнегативнија особа у својој мастер групи. Као једина са Балкана, у свим разговорима, пројектима, па чак и безазленим идејама, моја најчешћа реакција била је негативна – да ја њима српски објасним да то сигурно неће успети. Стога цео овај текст пишем инспирисана првенствено својим примером, па тек онда нашим друштвом.

У сржи наше националне генетике је потреба да се негативно поставимо ка стварима, људима, појавама и променама.

Када се догоди одређена промена или догађај, Срби ће прво одреаговати негацијом и сумњом. Истина је да теорије завере живе у сваком друштву, али ретке су тако дубоко укорењене и доследне негативне реакције као код нас. Јер тако се васпитавамо у Србији, да будемо сумњичави ка новом, ка иницијативама, променама или амбициозним плановима. И зато нам напредак јесте тако спор – негативни спин се одражава на све аспекте нашег друштва.

Приликом неколико посета Тирани изненадила сам се колико су Албанци позитивни поводом питања своје будућности. Дух који преовладава је једно чврсто веровање у боље сутра. Велики број људи ради два посла, а дошколовање и предузетнички дух су општа места међу младима. Стартна позиција Албаније далеко испод Србије, 50 година најтеже комунистичке изолације у Европи је и те како оставило трага, Албанци једноставно имају један позитиван спин у својој тренутној стварности и у Тирани по убрзаном развоју човек види како то друштво иде напред.

Што се нашег друштва тиче, постоје два примера као парадигма наше реалности негације. Први је наравно Косово, а други је ујдурма са БусПлус системом у Београду.

Донедавно, цела прича са Косовом је била у врзином колу шта ми нећемо, а никако шта ми хоћемо. У Србији је све речено на тему Косова, осим шта да радимо са скоро два милиона људи који не желе да буду део нашег друштва. И које је, у годинама нашег нећкања, признало пола планете. То нећкање и један невероватан недостатак конструктивног приступа је резултирало да за мање од 20 година изгубимо контролу нас Косовом. Што је, историјски гледано, трептај ока. Да смо позитивним решењима, а не ратом, приступили овом проблему, можда би се косовски сценарио другачије данас читао. Тако је, у овој констелацији односа, нова власт схватила да негацијом проблема себи само копамо јаму још дубље. И похвално, сада коначно идемо ка неком решењу које ће имати реалан оквир. Оквир да знамо шта можемо, а не само шта не можемо.

Ипак, мени је омиљени пример нашег менталитета БусПлус. Београђани желе промене у свом граду, желе ред, желе уредан превоз. Град Београд купи велики број нових возила и организује нови систем наплате. Да једноставно мора да се купи карта и да нема више шверцовања. Кад оно – револуција! Да платим карту?! Да уђем на прва врата?! Е НЕЋУ! И то је онда била читава побуна против идеје да треба да се купи карта како бисмо имали нормалан и економски одржив градски превоз. И све то пропраћено је силним позивањима на права и слободе.

Чињеница је да се ми Срби увек далеко лакше мобилишемо против нечега него за нешто. Против Албанаца, против Хага, против БусПлуса који нам живот загорча. А далеко теже се организујемо ЗА нешто. За боље образовање, ЗА већа радничка права, ЗА чистију животну средину.

Да би неко друштво било успешно, и да би опстало, оно мора да има позитиван унутрашњи импулс. Није случајно Америка најуспешније друштво кад им је водећа идеологија друштва American Dream, идеја да можеш све што хоћеш. Америка је није ништа друго до велики број индивидуалаца који су позитивни према својој будућности. Они верују у себе и свој напредак, те чине да ова земља и даље буде најразвијеније и најбогатије друштво.

Србија није неки апстрактан систем. То смо сви ми заједно. Ако ми не верујемо и не подржавамо себе и своје пројекте, неће нико други, него ће нас прегазити време. Негираћемо сами себе.

Студент мастер студија, Универзитет Сорбона 1, Париз