Раме у раме, уместо руком за дрес

Да Партизан није победио Црвену звезду (1:0) вероватно би се много буке подигло око тога да ли је у последњем минуту првог полувремена оштећен што за њега није досуђен пенал. Пошто је добио меч, онда се обично пређе преко такве спорне ситуације с образложењем да то није утицало на крајњи резултат.

Оцена судији, међутим, не може да зависи од тога шта је било после. Да ли зато што није најбоље видео или да му не би пребацивали да је у борби за титулу директно „скројио” исход Мажић се није мешао у двобој између Касалице из Црвене звезде и Миљковића из Партизана.

После корнера који је извео Лука голман Бајковић је избио лопту, али кратко. За њом су појурили Касалица и Миљковић, који су се нашли у измењеним улогама. Звездин нападач је сада имао одбрамбени задатак, а Партизанов бек је дошао у противнички шеснаестерац да помогне својим нападачима.

Лопта је ишла ка бочној линији Звездиног казненог простора. И почело је вучење за дрес. Касалица је хтео да стигне пре Миљковића до лопте, па се помогао руком, а и исто средство је употребио и Партизанов играч.

Миљковић је у тој борби некако зауставио лопту да остане у шеснаестерцу и окренуо се. Касалица је био у пуном трку, није пустио Миљковићам него га је извукао из казненог простора, где је играч „црно-белих” и пао. Притрчао је Гаридо, избацио лопту далеко у поље, а Мажић одмах одсвирао крај првог полувремена.

Ако 45. минут није истекао, онда је судија погрешио. Међутим, могуће да је Мажић нашао соломонско решење да је прво полувреме истекло пре фаула. То само он зна и остаће на његовој савести.

Међутим, овај случај није толико занимљив због судијске одлуке, колико због тога што играчи, а наши нису усамљени у томе, врло неодговорно вуку противнике пребацујући терет на судију да он у овако важним сусретима доноси одлука, која може да буде пресудна. Поготово кад је утакмица далеко од тога да је већ решено најважније питање.

Приликом сваког убацивања лопте пред гол судија готово у сваком тренутку може да досуди пенал или прекршај у нападу, јер се играчи гурају, вуку за дрес, а падне и по који ударац. Али, то је већ постало уобичајено и судије углавном прекину накратко утакмицу да би упозорили највеће кавгаџије да се смире. Неки пут их и јавно опомену.

У некој европској утакмици мала је вероватно да би Звезди или Партизану прогледали кроз прсте због вучења за дрес. Онима који су у Европи оно што су код нас „вечити ривали” можда и би.

Да би се у таквим ситуацијама када је ничија лопта и када се играчи боре око ње постоји начин који није кажњива – уместо руке користи се раме. То је такозвано ремпловање. Играчи упру раме о раме, па ко је вештији или снажнији одгура оног другог. На жалост, много је случајева када наши играчи нису присебни, а вероватно да нису ни припремани за такве дуеле.

За „вечити дерби” има још неколико замерки судијама, али тренери и играчи би пажњу требало да обрате само на своју игру и своје грешке.

На пример, Лазар Марковић је имао шансу средином другог полувремена. Истина, био је мало улево, али је то, ипак, била добра прилика. Он је шутирао ниско, међутим, Бајковић се добро поставио, лопта га је погодила и опасност од Звездиног гола је отклоњена.

У таквим приликама се шутира под пречку. Голман „покрива” доњи део угла који је ближи ономе ко пуца и зато је немоћан за било какав захват ако је лопта иде у горњи део гола.

Наши фудбалери у таквим околностима често шутну, па шта буде. Чак и не замахну, чиме би приморали голмана да покаже како је смислио да одбрани свој гол, него се препусте срећи. Због тога и наша репрезентација последњих година никако да нађе правог голгетера.