Уништили, па сад граде

Оно што се, мање-више, деценијама издогађало у бившим соцдржавама, да се „као лешине” распадају напуштена газдинства, а машине рђају по пољима, то се посебно после фамозне „власничке трансформације” и код нас догађало. Доскора угледна газдинства и цели репросистеми (,,од њиве до трпезе”), претворени су у разрушене фарме, фабрике сточне хране, магацине, заливно-одводне системе, који као просјаци очекују приватничку милостињу, наравно у пратњи стотина, чак хиљада незапослених. Многи од њих су „ни тамо – ни овамо”, јер коме су потребни трудбеници у шестој деценији живота. Истина, стасали су и индивидуалци – фармери који обрађују породично, уз асистенцију „сезонаца”, и више стотина хектара. Mноги су земљу покрили пластеницима, а по Шумадији, на пример, све више има оних са оваквом рачуницом: хектар, хектар и по, засађен, на пример, јабучарима престижних „делишес”' или „гремсмит” јабукама, са пет–шест хиљада стабала годишње дају принос и до пет-шест вагона квалитетних јабука. А рачуница проста: ако само десет динара чисто остане произвођачу по килограму, то је 600.000–700.000, дакле бар 50.000–60.000 динара кућног месечног прихода.

За оне који то не знају, Шумадија је у окружењу, после Херцеговине, готово најсиромашнија водним потенцијалима, па и воћаре тај проблем жестоко ограничава. А ограничава их и то што смо, као брзоплет и радикализму склон народ, готово мазохистички с прљавом водом колективизма, избацили и оно што не само да је било добро, него – и једино могуће. Ко индивидуалцима сад да прода толике јабуке – зар се малинари већ деценијама не „кољу” с хладњачарима, државом што, мање-више, важи и за читав аграр? А Србија је још између два светска рата неговала и у систему имала угледне „земљорадничко-кредитне” задруге, удружења винара, занатске коморе... Удруживање „непосредних произвођача” у развијеним земљама је поодавно познато. У Немачкој, на пример, неколико десетина месара има заједничку кланицу. Словенци су схватили да не може свако да има и трактор, и комбајн, млекару, па су се договорили и како да заједнички и купе, а и продају. Нама „времешнијима” још је живо сећање како су разним „дрпачинама” покрадене, а онда и уништене задружне машине, напуштена товилишта, а многи такозвани задружни домови или пренаменовани или – разграђени и пропали...

Није само аграр доживео овакву судбину – то се догодило и индустрији. Где су и шта се догађа сада с великим кланицама, на пример у Пожаревцу и Великој Плани а и са многобројним текстилним и обућарским, некад угледним фабрикама? Чак и онда када више нису имале тржиште, нису баш морале да заврше као старо гвожђе, а стотине хиљада километара фабричких хала, с топланама, свим инсталацијама и инфраструктуром личе сад на преријске каубојске градове од кулиса напуштених после снимања... А никоме због тога у осиромашеној Србији, од општинских органа, па до републичке владе, длака с главе није зафалила! Кажу да у кинеском привредном „чуду” управо су те најсуровије санкције натерале руководства да о општем и „државном” брину као о својој кући. Ето, сад „таласамо” да су и задругарство, а и „реиндустријализација” неминовност, што је тачно јер, кад нешто што је неопходно уништите, нема нам друге него „Јово наново!”

Књижевник, доктор наука