Поља могућих сукобљавања и код нас ce могу сузити

Римски цар Константин пре седамнаест векова увео је равноправност свих вероисповедања – нека се свако моли божанству од кога мисли да може задобити срећу. Више деценија касније хришћанство постаје државна религија, друге се прогањају. Држава и црква вековима тражемодел односа, готово увек је доминирала прва над другом. Цар је у Русији чак укинуо патријаршију, црквом је два столећа руководио државни чиновник. Било је и теократија накратко, или етнархија. Од француске револуције наступају други модели, међу њима и лаицизам, потом секуларизација друштва која је у Европи данас готово свуда спроведена. То цркве није потиснуло на маргину, већ их је вратило њиховој еванђелској мисији. И оне сада схватају да су прибојавања од таквог развоја била претерана, оне су сада поштовани саговорник и сарадник, али не и привилеговани.

У српској историји последња два века владари су имали одлучујући утицај на цркву и избор поглавара. Сматрало се да је то „у духу православља”. Однос црква–држава на свој начин регулисали су председници Тито, Милошевић, Коштуница, Тадић; свакоме је део епископата био близак. Садашњи председник Томислав Николић понадао се „хармонији” (израз који треба избегавати), да ће од цркве добити савете, чак „утеху, смирење и спокој”. Ипак, он на уму има занимљив концепт, изнео га је недавно у једном интервјуу, што суготово сви превидели, а завређује пажњу и разраду. Цркве и држава треба да се ,,поштују и разумеју, размењују мисли, да сарађују”, али да „не угрожавају принцип секуларности”, што би значило стриктне одвојености.

Само помињање овог принципа код цркава изазива дубока страховања и неразумевање. „Упокојавање” владе и парламента, које је очигледно председника погодило, уследило је послеинтервјуа, с њим вероватно није у вези, аможе само да ојача уверење јавности да треба изнаћи механизме да се слично не понови. Из патријархових речи јасно сезапажа да је створена ситуација и њему неугодна. Иако није „српски папа” већ само први у епископату међу једнакима, његова могућност да ублажи напетост показала се значајном.

Устав и Закон о верским заједницамадобрим делом омогућују одвојеност цркве од државе. Стварност је нешто комплекснија. Ове заједнице међусобно премало сарађују да би заједнички наступиле са својим виђењем односа. Њихов појединачни удео у разматрању не треба да зависи само од броја верника и степена традиционалности. С друге стране, политичари никада нису практиковали стриктни секуларизам, желе да оставе утисак блискости религији и великодостојницима. Када се показало да им то не доноси жељени бенефит и подршку, посебно у последње време, били су изненађени. Ни ордење их није заштитило од критике, чак им гатраже назад.

Редефинисању односа у опробаном европском духу треба да су подстрек најновија догађања. Она су јак сигнал да се по досадашњем не мора ићи даље, треба, у широкој јавној дискусији, прецизирати принципе односа. То се може чинити и преко медија, њих не треба са свих страна непрестано за све олако оптуживати. Такође, и за округлим столовима, без условљавања, или онемогућавања учешћа релевантних саговорника са ма које стране. Такву дебату временски не треба ограничавати, водити је и годину дана, али ни релативизовати, како би изгубила свој смисао.

На Старом континенту, у земљама које се сматрају „уређеним”, конфликата на релацији црква–држава такорећи нема, то је тековина толеранције и уважавања међусобних домена. „Упокојавање” живих, незамисливо је. Државе итекако помажу верским заједницама у каритативним делатностима, а највећи верски празници су нерадни дани.

Поља могућих сукобљавања се и код нас могу знатно сузити, политичка и дипломатска питања, гарантовање свих врста људских права и слобода, у домену су изабраних демократских органа. На црквама је брига за спасавање душа, помагање људима у невољи, давање моралног оријентира не само верницима. То није њихово угуравање у „олтар и порту”, већ потпуна слобода и могућност да тежиштеставе на испуњавањесвоје часне  мисије.

Главниуредник Верске информативне агенције – ВИА, верски аналитичар