На таласу клерикализације друштва

Као и у многим другим земљама, црква и држава су код нас одвојене. Тако је по Уставу државе, а и Устав СПЦ прихвата то стање и од њега и полази. Та одвојеност је цивилизацијска тековина. Међутим, ово што се сад код нас у односима државе и цркве дешава је нешто што заслужује додатни коментар. Прво, уставни поглавар наше државе, председник републике, недавно је употребио једну синтагму која збуњује. Поменуо је симфонију у секуларности, а појам симфонија потиче још из времена цара Јустинијана, којим је означавана симбиоза, спајање цркве и државе. У томе и јесте проблем – црква и држава су одвојене де јуре, али де факто нису. Стога нам се и догађа то да митрополит Амфилохије јавно демантује патријарха истичући да је и сам патријарх много пута говорио оно што је и он, митрополит, рекао о Косову. Патријарх је изјавио да ће на Сабору СПЦ бити расправе о томе, међутим рад Сабора није јаван па би требало сачекати да видимо како ће се струје које у оквиру СПЦ постоје позиционирати. Те струје су врло јаке, оне су тренутно у сукобу који треба да буде разрешен. Зато је овај црквени сабор врло важан.

Црква је, наравно, верска, спасењска установа, али видимо да је, на таласу клерикализације друштва, и моћан политички фактор. Иако није политичка партија, црква је у неким тренуцима чак пресудан политички фактор јер иза себе има огромну масу верника. Колико је СПЦ моћан политички фактор показује и актуелна ситуација у вези саспоразумом о Косову. Црква се о споразуму изјаснила и државни врх о томе очигледно мора да води рачуна. Јер реч је о веома респектабилној институцији.

Процес клерикализације друштва је ојачао у многим земљама на посткомунистичком истоку. Зато се и у донедавно комунистичкој Русији председник Путин веома ослања на цркву. Та клерикализација код нас траје већ скоро три деценије и очигледно је отишла предалеко па ми сад жањемо њене горке плодове. Многи упозоравају да је клерикализација само реакција на деценијама скрајнут положај цркве у време комунизма, када је била сведена на простор од порте до олтара. Сада је друго време, верске организације имају право да се изјашњавају о свим друштвеним питањима, али треба видети како се то право користи, јер оне нису политичке партије а и Србија је ипак секуларна држава. Мада видимо да црквени великодостојници на митинзима преузимају улогу политичких трибуна.

С друге стране, проблем је у томе што политичари манипулишу црквом. Нема иоле значајнијег функционера који није ишао да се слика с патријархом. Као што и црквени великодостојници манипулишу политичарима.Зато од Сабора треба очекивати нека разјашњења и разграничења. Јер не би требало ни црква ни држава да се мешају једни другима у послове. Или како је блаженопочивши патријарх Павле поручивао: нити црква може управљати државом, нити држава може управљати црквом. Нико га очигледно није послушао.

Како решити ове проблеме? Правац решења имамо у искуствима других земаља. И у њиховим уставима. Рецимо, у уставу Француске пише да су грађани слободни да верују и да припадају цркви којој желе. Сва имовина коју верске заједнице имају припада држави, али република је дужна да им ту имовину уступи на бесплатно коришћење док је сва права верника република дужна да штити. Ништа више о томе није речено али и тиме се потпуно разграничавају две сфере. Код нас је тај однос очигледно компликованији.

*Социолог религије