Узори и идоли

Узори су важни за развој личности, нарочито у детињству и младалаштву, тако да за њима постоји психолошка потреба. Изабрати неку особу за узор значи усвојити вредности за које се залаже. Имати узор у некоме подразумева и жељу да се једном постане исти такав. Без узора нема процеса поистовећивања, идентификације са другим, који је толико важан за изградњу нечијег Ја.

За изградњу идентитета није довољно да нам други говоре какви смо, ни да сами закључујемо о себи; потребно је да се поистоветимо са узором, са особом на коју желимо да личимо. То је основа велике дечје склоности да опонашају једна друге. Када млади почну да размишљају шта ће да постану када одрасту, посматрају одрасле око себе тражећи међу њима узоре. Није ретко да се неко определио за неку професију на основу позитивног односа и поштовања које је осетио према неком наставнику, учитељу или тренеру.

Реч „узор” долази од гледања у и означава онога у кога се гледа. Не само да се у другога гледа, већ се упија и памти како се он понаша, како говори, како реагује у одређеним ситуацијама. Тако узор постаје нека врста унутрашњег модела, мустре, на основу које људи обликују себе и играју своје друштвене улоге. 

Време у којем живимо обележава криза узора. Све је више јединаца који немају старијег брата или сестру за узор. Родитељи су често толико пожртвовани и презапослени, сувише старији од деце, да она тешко у њима виде своје узоре. Рођаци су све више окренути себи, тако да је и тамо тешко наћи узоре. Родитељи често пред децом негативно коментаришу учитеље и наставнике, те их деца не поштују.

Када постоји потреба за узорима, а у свакодневном окружењу нема пригодних, млади се окрећу виртуелном свету. Тамо им се нуде различите представе о певачима, глумцима, спортистима итд. – имиџи који су из тржишних разлога пажљиво стварани да изазову прихватање и снажну жељу да се буде исти такав. Млади не разликују имиџ од стварне особе, па тако верују да су популарне „особе” онакве како су им представљене – идеалне особе са идеалним животима. Верују да оне живе занимљиво и испуњено, богато и раскошно, у великој љубави са такође славним партнером, путујући и уживајући у популарности и слави. Зато се „заљубљују” у те представе, обожавајући их. А када неко некога третира као да је бог, он му више није узор, већ идол.

За разлику од имања узора, идолатрија пасивизира и спречава развој личности јер обожавалац зна да никада не може да постане исти као предмет његовог обожавања. Зато као одрасли преиспитајмо своје идоле из младости, а као родитељи помозимо деци да на свет гледају реалистично, да почну да разликују имиџ од стварности.