Сама себи и мати и кћи

ИНТЕРВЈУ
Нова, десета, поетска књига Радмиле Лазић под називом "In vivo" објављена је недавно у "Народној  књизи". По мишљењу уредника Васе Павковића, ова књига битно се разликује од претходне "Зимогрозице", збирке која је пре две године добила награду "Васко Попа". "Видљиве су разлике, понекад и ризичне. Лишавајући се градског жаргона и његове жестине, Радмила Лазић се окреће сведенијем, затворенијем изразу", каже Васа Павковић.

Који је то тренутак за песникињу, у којем мења тон и мотиве своје поезије, као што сте Ви учинили у новој збирци "In vivo"

Није у питању тренутак, не бар онај који можемо препознати као један и јединствен. Стварање је процес који се састоји од безброј тренутака и елемената који на њега утичу у дужем временском периоду. Интензивно радим на проналажењу нове теме или новог угла гледања на одређене ствари, а тиме и на промени песничког израза. Нисам од оних који су настављачи, или понављачи, своје или туђе, поетичке парадигме. Иако је књижевност неминовно низ реплика, трудим се да их избегнем. Има песника који су сопствене реплике, има и таквих који изаберу претка и труде се да буду његови настављачи. Kритичари воле такве, лакше им је са њима. Ја сам од друге сорте, више сам за аутохтоност. Бити себи "и мати и кћи" , колико год је то могуће.

Од стихова "… Хеј систер/ Зањиши се, мрдни куком…" до ових нових "Сама себи и мати и кћи", шта је, ипак, остало исто?

Страст. Потреба да се иде до краја, да се говори о ономе о чему се ретко или уопште не говори. Некада та позиција песничког "ја" иде више према споља, некада према унутра. Ствар је избора. Писање увек изнова представља избор одређеног погледа на свет, психолошког стања, одабир "улоге" у коју се улази и "лика" који жели да се представи. Дороти Паркер је фикционални лик, иако је у обликовању тог лика једнаку улогу имало и моје искуство и машта, али и одређено уверење, у овом случају феминистичко, које сам желела да пренесем, да њиме делујем. Са "In vivo" је ствар личнија, у смислу предавања имагинацији и несвесном. Хтела сам да постигнем врсту инфантилне зачудности. Писала сам имагинарну себе.

Где су сада "опасне мачке" из збирке "Дороти Паркер блуз", оне што срце носе међу зубима? Да ли су се само притајиле?

Видите, има књига које обележе аутора, са којима их поистовећују, са којима пореде све остале књиге – што је погрешно, јер свака књига има свој сопствени живот. Рецимо, када кажете Набоков, увек помислите на "Лолиту", јер га је она обележила, па ипак, нико није очекивао да он целог живота пише "Лолиту", зар не?! У нади да нећу звучати препотентно, ни ја нећу писати "Дороти Паркер блуз".

Њена улога је завршена, нажалост онима који су је волели, а на задовољство онима који су били скандализовани. Нисам од оних који целог живота пишу једну књигу, иако и даље носим срце међ зубима.

Од свих табуа које треба рушити, који Вам је омиљени?

Привлаче ме табуи везани за патријархалну културу, за такозване традиционалне вредности, лажни морал, предрасуде, закидање слобода, а највише оно што "закон" пaтријархата и ортодоксно хришћанство негирају, а то су тело и женска сексуалност. Овоме треба прибројати породицу и породичнe односе који, због своје затворености, такође носе много табуа. Наша поезија се овим није бавила, ако се и бавила, она је те односе углавном идеализовала.

Питали су раније: "Шта значи бити жена у осамдесетим, жена деведесетих?". Колико је ствари промењено данас?

Чини ми се да је жена осамдесетих, ако говоримо о онима из најширег слоја, држала до свог личног доприноса друштвеној заједници; деведесетих се она вратила породици, јер је била принуђена да пружи свој "допринос" преживљавању. Сада, као да се буди из неког дубоког, али непријатног сна, и поставља питања себи: ко сам ја, шта желим, шта ме испуњава, која су моја прaва? Поставља сва она питања која деценијама постављају, себи и другима, феминисткиње. Ипак, данашња жена не помиње феминизам, за сваки случај. Има у томе конформизма, али и мудрости да се не иде "прстом у око".

У "Народној књизи" уређујете едицију "Претходнице". Поред објављене књиге заборављене Милке Жицине, које су списатељице на реду?

Све су оне заборављене и занемарене. Историја књижевности им није била наклоњена. И сада тешко иде са објављивањем њихових дела. Пре романа Милке Жицине "Кајин пут", у "Просвети" сам уредила књигу Јулке Хлапец-Ђорђевић "Једно дописивање", а онда била принуђена да библиотеку пренесем у "Народну књигу", са надом да нећу морати да је преносим и даље. Сада предстоји штампање "Девојке за све" и потресне логорске исповести "Све, све, све", такође Милке Жицине. У плану је и необјављен роман Јованке Хрваћанин, путописи из Америке Јелене Димитријевић, Дневник Анке Обреновић, приче Милице Јанковић. Без поновног штампања ових дела, наша књижевност остаће крња, једнородна, а свет жене мало познат и пун предрасуда.