Звезда пред раскрсницом, Партизан одабрао пут

 Црвена звезда слави што је постала европски првак у ватерполу. И треба да слави.

Партизан је четврти у Европи и жали што није мало више. И има разлога да жали.

Завршни турнир овогодишње Лиге шампиона је већ прошлост. Оно што се у петак и суботу догађало на отвореном пливалишту на Бањици прелази у историју.

Зато треба да се потраже одговори на питања, која поставља будућност. Ако иду даље гледајући уназад шампиони ће брзо да падну, а они који су тренутно ниже неће се ускоро попети.

На крају сваке сезоне, а поготово после овако великог такмичења какво је борба за звање најбољег на континенту, намеће се питање како даље. И, ма колико изгледало необично, пред слављеником је тежа неједначина.

Црвена звезда је прошле сезоне показала да има перспективу. Летос је њено руководство вукло потезе као врхунски велемајстор у цајтноту. Искористило је развој догађаја у европском ватерполу и вратило из иностранства у нашу земљу неколико светских асова.

Екипи је требало време да се уигра. Вероватно да она може и боље од онога што је приказала у финалу Лиге шампиона против Југа, тима који је већ био виђен на европском трону.

И сада је руководство Црвене звезде поново на потезу. Оно треба да процени: да задржи овај тим или да нешто комбинује.

Одговор се, наизглед, сам намеће: ко би се захвалио европским првацима? Али, Звездин губер је кратак.

Њени играчи су освојили сва три трофеја у овој сезони. При чему нимало није било лакше да се освоји Куп Србије или првенство државе од Лиге шампиона.

После таквих подвига јасно је да се ради о истинским шампионима. Али, они су већи шампиони од онога што говоре њихови резултати, јер им је погонско гориво била воља, а не новац. И Београдски ватерполо клуб Црвена звезда је упао у финансијске проблеме.

Ту утакмицу још није добио. У нормалним околностима титула европског првака би била довољна да се исплива из кризе, али код нас је, још из бољих времена, остао обичај да је тапшање по рамену довољна награда.

Над Партизаном је, рекло би се, небо тмурније. Пре две године је он био европски првак, а ове је прекинута и његова апсолутна владавина у нашем ватерполу откад је Србија самостална.

Међутим, за разлику од Звезде, која је у тренутку свог највећег успеха пред раскрсницом и треба да изабере којим путем даље, Партизан је то већ учинио и то пре расплета у Лиги шампиона.

„Црно-бели”, који муку муче да дођу до динара, определили су се за оно што је најјевтиније – ослониће се на играче из свог подмлатка. То и јесте њихова традиција. Они су тај пут изабрали још док су били 2011. на европском престолу, али су сматрали да их тај успех обавезује да не окрену нагло нови лист.

И, ова сезона, ма како по њих била горка, јер су је завршили с два пораза код куће, показала је да су до пролазног циља стигли брже него што је предвиђено.

Чланство међу четири најбоља клуба у Европи је дуго звучало као нешто немогуће. Они су се за то, и поред финансијских невоља и здравствених проблема играча, потпуно заслужено изборили.

И док је код Црвене звезде било питање времена када ће велики играчи да повуку за собом и оне остале, пред Партизаном је био ризик докле, уопште, могу да допливају ови његови играчи.

Упркос томе што ни у једном такмичењу нису стигли први на циљ нису ни потонули. За оне који пројектују клупску политику мечеви у завршници Лиге шампиона су били последње и најтеже битке да виде с којим играчима из овог тима могу да вечиту борбу „црно-белих” за освајање Европе, што им је до сада успело седам пута.

И Црвена звезда и Партизан су, поверавајући своје екипе прослављеним играчима, али који су као тренери на почетку каријере, омогућили нашем ватерполу да и са те стране може да одахне. Минулих година су нам се истањиле залихе перспективних стручњака, па је зато чињеница да имамо два клуба међу четири најбоља у Европи велико охрабрење за рад на стручном пољу.