Ка „грчком сценарију”

При планирању својих кућних буџета, грађани добро знају да морају да троше само онолико колико зарађују. У изузетним случајевима могуће је задужити се и неко време живети на кредит. Међутим, није могуће непрестано трошити више него што зарађујете, а отплату раније узетих кредита одлагати унедоглед. Идентична аналогија важи и у случају јавних финансија наше државе. Током свих 13 година транзиције српско друштво је у целини више трошило него што је производило. Када су приватизациони приходи пресушили, вишак потрошње је финансиран убрзаним задуживањем државе. Јавни дуг је дуплиран у року од само неколико година – са 30 одсто БДП у 2008. години стигао је до 60 одсто у овој години, са тенденцијом даљег раста. Раније узети кредити сада доспевају на наплату, а ми не само да нисмо у стању да их отплаћујемо, већ се додатно задужујемо јер и даље више трошимо него што производимо. Посебно је проблематично што се не задужујемо за инвестиционе пројекте који омогућују стварање нове вредности, већ кредите узимамо за текућу потрошњу и исплату плата и пензија. Економски трендови из протеклих година су сигуран пут ка „грчком сценарију”, те их је неопходно системски преокренути уколико желимо да избегнемо кризу јавног дуга у наредним годинама.

Буџетски дефицит, који ће у 2013. достићи шест одсто БДП, у наредних неколико година неопходно је драстично смањити и комплетно елиминисати како би се отклонила опасност од банкрота јавних финансија. Дефицит је неопходно смањити кресањем јавних расхода, јер простора за даље повећање пореза практично нема. При кресању буџетских расхода, неопходно је преиспитати исплативост различитих субвенција, неопходност куповине свакојаких добара и услуга, трансфере нереформисаним јавним предузећима која хронично послују са губицима. Међутим, рачунице јасно показују да су јавни дуг и фискални дефицит толико високи у Србији да их није могуће обуздати без задирања у две убедљиво највеће ставке буџетских расхода – пензије и плате у јавном сектору.

Србија је негативни рекордер у сегменту пензија и плата у јавном сектору на које издвајамо шест одсто БДП више од просека земаља Источне Европе. Овако висока издвајања за пензије и плате у јавном сектору представљају неодржив терет за приватни сектор наше привреде – који једини може, и мора, да буде носилац привредног раста у годинама које долазе. Док се у друштву полемише да ли би плате и пензије требало замрзнути, економски показатељи сугеришу да је релевантна дилема – да ли би, и колико, пензије и плате у јавном сектору требало смањити?

Плате у јавном сектору су за око 30 одсто више него у приватном, док је сигурност радног места далеко већа – што смо могли да видимо током периода кризе када је изгубљено 300.000 радних места у приватном сектору и ниједно радно место у сектору државе. Пензијски систем међугенерацијске солидарности је такође угрожен, јер се никада од његовог оснивања до данас није захтевало од младих радника да чак 13,3 одсто своје производње одвајају за пензионере. Пензије у упоредивим државама Источне Европе износе свега око 10 одсто БДП – што је циљни ниво који прописује и Закон о буџетском систему.

Под оволиким притисцима нереформисаног јавног сектора приватни сектор све више посрће, што се осликава у драматичној стопи незапослености од преко 25 одсто. Најновија упозорења Фискалног савета и ММФ-а имају за циљ да јасно укажу да се наше јавне финансије налазе на неодрживој путањи и да је неопходно хитно предузети болне и непопуларне реформске захвате. Што се дуже буде одуговлачило, мере ће бити болније. Уколико би смањење пензија и плата у јавном сектору од пет-шест процената данас могло да реши буџетске проблеме, одуговлачење и пролонгирање кризе би могло да нас за коју годину доведе у позицију да плате смањујемо за 20 или 25 одсто, као што је био случај у Летонији и Румунији.

Неспорно је да привредни раст приватног сектора представља једини излазак из социоекономске кризе у којој се Србија налази. Међутим, приватни сектор неће имати перспективу без претходне дубоке и болне реформе предимензионираног и неефикасног јавног сектора.

Члан Фискалног савета Србије