И стварне уштеде и пораст прихода су могући

У свом извештају ММФ констатује да је екoномска ситуација у Србији лоша и у прилог томе износи да је, после извесног опоравка у 2010. и 2011. години, у 2012. поново дошло до рецесије. Пажња представника ММФ-а је усмерена на две неравнотеже, фискалну и спољноекономску. Посебно забрињава фискална – буџетска неравнотежа. Она би врло брзо могла да доведе до проблема и са спољним дугом јер кад дође време раздуживања поставиће се питање одакле. Кад неко узме кредит и кад тај кредит оде у профитабилну инвестицију која почиње да ствара профит, онда је тај профит основ за враћање кредита. Али кад се задужите да бисте дуг пребацили у потрошњу онда нема профита за враћање кредита него се посеже за новим задужењима или се узима од других делова привреде, становништва, итд.

У том делу који се односи на фискалну неравнотежу и на структурне реформе оцена ММФ-а је врло оштра, јер је, по њиховом рачуну, дефицит за 2012. износио 7,75 процената БДП-а, што је знатно више од наших статистика. Такође, јавни дуг је крајем прошле године доспео на 62 процента БДП-а, што је далеко изнад ранијих владиних пројекција.

Позитивно је што имамо стабилан финансијски и банкарски систем, за разлику од неких других земаља. Представници ММФ-а прихватају и процену о привредном расту од два одсто у овој години, али та процена се заснива пре свега на порасту Фијатове производње и на очекиваном просечном годишњем приносу пољопривреде. Ипак, још неке области показују знаке извесног опоравка и пораста, ослањањем на извоз, и ту пре свега имам у виду продукцију нафтних деривата, хемијску и фармацеутску индустрију. Физички обим индустријске производње ће вероватно да расте и због пуштања у рад високе пећи у Смедереву, али железара ради с губицима тако да стварног раста бруто додате вредности и БДП-а, кад се упореде њени приходи и расходи, неће бити.

ММФ процењује да би буџетски дефицит у овој години могао да буде осам одсто БДП-а, што је знатно више од пројекција владе (од 3,6 до пет процената). Ако се процена од осам одсто прихвати као тачна онда би то повећало наш јавни дуг на 65 процената БДП-а.

Како дефицит и јавни дуг смањити? Помиње се замрзавање плата у јавном сектору и пензија, и у вези с тим су се испољиле разлике између премијера Дачића и потпредседника Вучића, мада се у извештају ММФ-а о замрзавању не говори непосредно. Истиче се, међутим, да фонд, то јест маса плата и пензија мора бити централни стуб средњорочне фискалне консолидације. Времена нема, па се треба бојати да се рестриктивне мере не примене линеарно, као пре неколико година, када је базичним државним функцијама нанета велика штета кроз ад хок програм отпуштања службеника и намештеника уз отпремнине које су, када је реч о буџетским уштедама, на крају дале негативан ефекат. Истовремено се помиње један дугорочни циљ – да се удео јавног дуга у БДП-у до 2020. године смањи на 45 процената. Представници ММФ-а не говоре како са тим смањивањима почети, али сматрају да већ у 2013. фискални дефицит треба да буде знатно нижи од онога коме воде кретања у протеклом делу године.

Не знам да ли је решење у замрзавању, али не долази у обзир усклађивање плата у јавном сектору и пензија по досадашњем моделу. Прошле године БДП је код нас смањен. Међутим, цела та формула је непримењива јер су нам издаци много већи од прихода. У тој ситуацији, ако нећете номинално да смањите било чија права, имаћете инфлацију. У томе се разликујемо, рецимо, од Грчке, од које су и Европска унија и ММФ тражили номинално смањивање плата и пензија, јер не може ЕУ да обезвреди евро да би у Грчкој задржали постојеће плате. Код нас је с динаром очигледно и то могуће.

ММФ ипак очекује реалне уштеде и ја мислим да су оне могуће у многим областима. Подсећам, на пример, да имамо више од стотину државних агенција. Неке од тих агенција се финансирају директно из буџета, а неке из сопствених прихода, али тако што имају апсолутни монопол. Велике уштеде би се постигле када би агенције биле укинуте. И то, све – осим можда њих четири-пет. И Немачка их има само толико.

Порасту буџетских прихода би допринело и увођење једне нове ставке која би се свела на сталну ренту, такозвану градску ренту, за коришћење грађевинског земљишта и кубатуре градског простора као нове компоненте у нашој фискалној политици, врло подесне за разграничење централних и локалних финансија. А и за делимично алиментирање социјалних фондова и као дестимулацију рентне економије. Наиме, према садашњим прописима, онај ко гради неки пословни објекат плаћа надокнаде (једнократно за инфраструктуру а стално за коришћење земљишта), с великом једнократном обавезом, а требало би увести интегрисану месечну градску ренту чија би висина зависила и од величине изграђеног објекта. Тиме бисмо више оптеретили оне који убиру огромне приходе од давања у најам одговарајућег простора, а за то не плаћају ову врсту накнаде. Кад то кажем имам у виду многобројне новоизграђене тржне центре који користе ексклузивне градске просторе без одговарајуће сталне ренте.

Део прихода се може обезбедити и приватизацијом и корпоративизацијом јавних предузећа, и то тако што ће део уложеног приватног капитала послужити за формирање инвестиционог акцијског фонда који би припадао Пензионом фонду Србије. Приходи од тог инвестиционог фонда би одлазили у Пензиони фонд Србије који би на тај начин смањио захватања из буџета. Иначе, ако се ништа у вези с пензионим системом не промени, он би убрзо постао неодржив јер толика маса пензија, с обзиром на број запослених, не би могла да се исплаћује из буџета.

Према томе, радикалне промене су нужне, у противном, брана која је над нашим главама ће пући, а ми више нећемо моћи да контролишемо даљи развој догађаја.

Координатор истраживања пројекта „Макроекономске анализе и трендови” (МАТ)