Извињење као морална тољага

Код сваког извињења ослобађамо се стида, али и кривице. Стид је теже прерадити од кривице јер се, спонтано или срачунато, стид може лако преусмерити у агресију. Извињење политичара је прилично редак облик службене саморефлексије и емпатије (виђења ствари из перспективе другог). Вили Брант је први клекао у Варшави на месту где је био гето 1970, али тек након што су млади немачки левичари преломне 1968. године почели да прозивају своје родитеље због њихове фашистичке прошлости: "Где си био, шта си радио, кога си убио"? Насупрот левичарима, конзервативци свуда упозоравају да јавно извињење претвара кривицу за злочин у терет и националну срамоту. На први поглед, само су конзервативци будни, тј. само они изгледају акутно свесни тога да се код извињења може претерати с кајањем и признавањем. Утисак се мења када се уочи да је код њих важнија рачуница, тј. бојазан да не изгубе подршку бирача националиста, него што је калкулација видљива код оних који се јавно извињавају. Штавише, ови други данас трпе свакако већи ризик у атмосфери нормализованог национализма. Мало је ако се каже да данас на западном Балкану нема места бојазни да се може претерати у јавном извињавању. Треба отићи корак даље и успротивити се онима који сећање на масовне злочине властите нације настоје да претворе у ствар личне савести и препусте их правосуђу. А након тога тобоже треба само подвући црту и даље спокојно неговати слику славне националне прошлости. Управо ова верзија конзервативног самосмиривања је скраћено суочавање са прошлошћу. Дубинска структура домаћих масовних злочина била је логика пљачкашког дивљег капитализма. Одбрана нације најчешће је идеологија. Иако нису суштинска, него тек симболична алтернатива минулом међунационалном убијању, међунационална извињења ипак могу помоћи као јавне моралне тољаге.

Њих не треба подржати само због отпора националном конзерватизму, него и због општијих начела. Јавна заокупљеност мрачним странама прошлости властите групе јесте показатељ цивилизованости политичке културе, па у вези с реченим треба одлучно указати на то да лажна брига да ће извињењем председника државе бити уздрман поносни национални идентитет спада у анахроне обрасце националне државе 19. века. За истинског интелектуалца нема апсолутне вредности која је изван критике, па то није ни национални интерес, коме не треба жртвовати универзална просветитељска начела. Конзервативци, који се томе противе, показују антиинтелектуализам. Не само отуда што онај ко заборавља жртве, исте по други пут убија, него и зато што се из злочина мора учити морал. Нажалост, ми одвећ имамо основа за поуке ове врсте. Није на одмет подсетити да код "мањих" народа отпор конзервативном истицању апсолутног приоритета националног има виши морални значај него што то има исти чин код "великих" народа. Јавна величина је морална, а не физичка категорија.

Социолошки посматрано, јавно извињење само је корак ка развијању алтернативне културе сећања у чијем је средишту сложени идентитет који се не исцрпљује у етничкој компоненти, већ обухвата мултикултурну самосвест и усмереност. Оно подразумева и превазилажење круте асиметричности која се огледа у приписивању позитивних црта или нормалности својој групи, а негативних и ненормалних другој групи. Осим тога, јавно извињење подстиче превазилажење самовиктимизације (виђење себе као жртве) као осе етноцентричне прошлости која тражи освету. Што је не мање важно, извињење тражи децентрализацију тј. универзализацију појма жртве у слогану "сви смо били жртве". Тиме се неутрализује експлозивно реваншистичко памћење. Одвећ смо искусили чињеницу како жртве лако постају оквир колективног памћења, како емоционализују и политизују сећање и траже бруталне одштете. Треба ли уопште подсећати на то да је прошлост сложенија од шаблона џелат-жртва. Просто речено, на Балкану је страдање увек било проверени политички капитал за будућност. Жртве су се лако претварале у џелате припомогнуте бившим лакејима. И ову неугасиву дијалектику балканске политичке културе требало би неутралисати новом културом узајамног извињавања.

Пракса извињења полако потискује императив налажења непобитне и заједничке истине, тражењем нових образаца за будућност изван круте самовиктимизације која рађа одмазду. Услов је познат – признавање другог као равноправног. Поштовање другог, па и дојучерашњег непријатеља и разумевање услова његовог другачијег сећања, значи и превазилажење круте поларизације "криви – недужни" ставом да смо сви криви. Наравно да би било боље да свест о томе да су сви били жртве стиже одоздо, а не да се декретира одозго. Ипак, пример треба дати с врха.

На крају, да не би било неспоразума, треба имати на уму да је истина целина и да култура признавања и извињења има смисла само ако је у замршеном балканском караказану прихвате челници свих народа, а пре свега стваралачка интелигенција на свим странама. Утолико само реципрочна и узајамна извињења могу бити искорак. У противном извињење Б. Тадића остаће фраза, а можда га и може стајати каријере. Без обзира на последице, ко први почне са извињењима остаће у моралнополитичком преимућству и вероватно ће бити памћен као балкански Вили Брант.