Есхилова трагедија и ријалити шоу

Могу ли се, и на који начин, у везу довести две наизглед неспојиве појаве, есхиловска трагедија и ријалити шоу? Једно је неспорно, ријалити шоу је постао огледало и „школа морала“ наших медијским порукама засићених дана, као што су, квалитативно другачије, у античкој Грчкој то биле позоришне игре и ритуали извођениу славу култа бога Диониса.

Преузимајући моралну улогу и бавећи се трагичком судбином јунака и универзалним питањима људске егзистенције, античка трагедија је нудила гледаоцима могућност да се уздигну изнад свакидашњице, да „прочисте“ своје мисли и у збивањима на позорници потраже кључ за разумевање једног вишег устројства света.

Двадесет шест векова касније, пред очима милионског аудиторијума заплетеног у мреже медијских опсена, сукоб митских јунака и богова замењен је ријалитијем. Трудећи се да по налогу других одглуме себе, „јунаци“ ријалитија се, инсценирајући „стваран живот“ и жртвујући приватност, слободу и аутентично понашање, надмећу да би освојили новчане награде. Поред новчаног мотива, константна изолованост и изложеност пред камерама оправдава се свепрожимајућом нематеријалном тежњом да се преко ноћи постане „звезда“.

Дословно симулирајући „стваран живот”, учесници се, према замисли креатора медијских текстова и власника медијског капитала, лишавају индивидуалности и аутентичног понашања. Они се такође одричу могућности трагања за било каквим „вишим“ смислом, препуштајући се симулираној стварности медијских опсена. Нема ту места смрти и страдању, осим метафорички посматрано, нема узвишених мисли и јуначких дела; у грозничавој потрази за гледаности „предузећа привида“, проглашавају неважећим све моралне вредности, а стварност и живот бивају брутално банализовани и огољени до бесмисла. Заједно с њима, смејемо се када би требало да плачемо, и плачемо када би требало да се смејемо. Оправдање се, без обзира на све остало, проналази у тежњи за „тоталном забавом“, привлачењем оглашивача и зарадом новца.

Када се „подигну завесе“ и укључе камере, у складу са основним принципом макијавелизма да „циљ оправдава средство“, све је дозвољено и могуће.

Ако по страни оставимо разлике, покушајмо да откријемо шта је заједничко Есхиловим трагедијама и најгледанијим ријалити емисијама у Србији, „Великом брату“ и „Фарми“? Јунаци Есхилових трагедија и наведених емисија само су привидно слободни да чине то што чине. Њихов „живот“ се одвија под сталним надзором и у сенци надређених ауторитета. О његовом крајњем исходу одлучују други. Ако судбина Есхилових јунака зависи од воље богова, онда су делање и „судбина“ учесника емисија „Велики брат“ и „Фарма“ у највећој мери одређени вољом Великог Брата и Задруге, односно публике. Може ли онда ту бити речи о феномену трагичког?

Код Есхила, трагичка ситуација произилази из конфликта између људи и богова, будући да се јунак-човек у својим хтењима супротставља њиховој вољи.У „Великом брату“ и „Фарми“ нема никакве „више спознаје“ и узвишених циљева, „бог је мртав“, привидно слободни јунаци не одлучују ни о чему, већ пристају да се слепо повинују туђој вољи. „Свевидеће око“ наших дана пред своје „трагичке јунаке“ поставља најбесмисленије захтеве. Ти захтеви задовољавају егзибиционистичке, воајеристичке и фетишистичке склоности учмале публике, која из својих фотеља, такође, одлучује ко ће се и када „омаћи“ са „позорнице живота“.

Стварни живот јунака данашњих ријалитија стапа се са имагинарном медијски посредованом стварношћу. Њихова „трагичка кривица“ огледа се у томе што су подлегли хибрису прихватања симулираног живота лишеног слободе. Њихово „потонуће“ одвија се пред очима милионског аудиторијума који је и сам „трагички јунак“ јер свесно пристаје да учествује у сопственом духовном поништењу.

Доцент на Факултету педагошких наука Универзитета у Крагујевцу, Јагодина