Несаница

Одавно је познато да је Међународни монетарни фонд глас разума у земљама у којима разум у вођењу економских политика није доминанта карактеристика истих. Србија је школски пример за то. Уместо да сами учинимо нашу земљу местом у коме се поштују једноставна правила која разликују земље којима никада нису потребнисавети или средства ММФ,а то су принципи на којима почива свако домаћинство – можеш трошити онолико колико зарадиш на средњи рок и не постоји perpetuum mobile–у Србији се води лажна битка у коме нашу земљу од ММФ „бране” политичари који су својим економским политикама од нас направили економског болесника.

Србија може да не послуша савете ММФ. Србија може и даље да се задужује и да потом банкротира и плати само део дугова. Србија може и даље да сања перверзни сан у коме је једино добро запослење у јавном сектору.Могу да се не замрзну плате и пензије. Може и да се настави с дељењем субвенција на све стране. Не мора се реформисати пензиони систем, здравство и образовање. Јавна предузећа не морају да се приватизују. Све је то могуће. Само што ће цену таквих политика платити искључиво грађани Србије који ће живети у земљи која тапка у месту или повремено иде уназад, која ће постајати економска црна рупа. Србија треба да послуша савете ММФ јер њени представниципредлажу потезе који су само увођење минимума разума и урачунљивости. Како ће то прихватити бирачи странака које су нудилемного од онога што је већ поменуто као економски погубно питање језа оне који су као врхунску мудрост лансирали економске концепте неплаћања сопствених рачуна, трошења онога што не постоји или магију Харија Потера. Овде је реч о елементарном државништву:ако сте могли бити државници код питања Косова и Метохијеи урадити нешто што личи на делање у смислу шта је могуће, а не шта је жеља малог Перице, то се мора урадити и у привреди.

Савете ММФ треба прихватити у потпуности. Треба учинити и више од тога јер ММФ је ту да штити повериоце Србије, а ми треба не само да штитимо повериоце него да створимо услове да креирамо и више нове вредности од оне која је неопходна да се сервисирају дугови. Земља која има дефицит који зјапи и ближи се седмом процентуБДП, где је у сиву привреду побегло готово пола привреде, где држава троши половину БДП, где свако свакоме дугује, где су јавна предузећа рупе без дна, где пензије служе да се финансирају унуци који не могу наћи посао, мора да се мења. И то темељно. Не постоји лажна дилема –штедња или раст, ми даље не можемо ићи путем лажне омнипотентне државе која хоће све и ништа не уради како треба, алито скупо наплати. Фискални расходи се морају смањити, јер не постоји земља која се успешно развила са нивоом државне потрошње који постоји у Србији, а посебно не са тим нивоом праћеним дефицитом којиимамо. Ово смањење расхода мора се десити тако што ће се темељно претрести највећи генератори расхода – пензије, здравство, образовање и јавна предузећа, уз неизбежно разматрање онога што се у медијима ставља у први план када се говори о скупој држави. Не зато што су то кључни генератори расхода, него зато што држава увек мора да покаже на примеру својих запослених и свог административног апарата како се то штеди. Цела расходна прича је само део једне шире приче о лошем економском систему.

Због нас самих и будућности Србије смањење расхода мора да буде праћено највећим могућим повлачењем државе из привреде, а то значи завршетак приватизације, крај саге о реструктурисању, крај субвенција и државног фингирања да неодрживи губиташи могу да наставе свој живот.Сва сила права и лепих жеља ништа не вреди ако постоји само на папиру, а у пракси се претвара у монструма који гута резултате продуктивног дела Србије који може целу земљу да повуче напред ако јој се скине баласт с леђа.

Eкономиста