Систем зрео за ресетовање

Поставило се суштинско питање зашто би тамо неко из далеке Африке давао Србима потврде да су научници и још добро зарађивао при томе. Појавио се босански часопис Technics, Technologies, Education Management из области сваштарства. Уредник Џафер Кудумовић и извршни уредник Лана Кудумовић из Сарајева (улица Хамдије Крешевљаковића 7А) од пре неколико година издају потврде српским „научницима” да су научници. Није важно чиме се „научник бави”. То могу да буду телекомуникације, менаџмент, безбедност саобраћаја, равноправност жена или јавно здравље. Плати се Кудумовићима и рад је објављен у „међународном научном часопису”. Српски претенденти на докторске титуле постају доктори, професори скупљају поене да постану ментори и победа је много слађа него она из осамдесетих година прошлог века. Сад смо и доктори и публикујемо у међународним научним часописима. У осамдесетим смо били само доктори.

Шта је са младим талентованим људима и њиховим менторима? Велики број талентованих и даље напушта земљу са врло јасном идејом да универзитетску каријеру покушају да направе на светским универзитетима. Они талентовани који остану у Србији најпоштеније покушавају да се баве науком.

Посебан изум српских факултета представљају такозване уже научне области. Оне се праве на следећи начин. Сваку област науке исецкати ножем са сецкање црног лука у невероватно велики број подобласти, пожељно измишљених. Ово измишљених значи да нигде у свету на било ком пристојном универзитету не постоји таква научна област, а такође значи да је назив области логички непреводив на светске језике. Даља рецептура каже да се одређени број научника самопрогласи за „експерте” из дотичне уже научне области. При било каквом покушају слободне људске мисли да отплови лево или десно настаје неописива „експертска” дрека и оптуживање за улажење у измишљену научну област. На овај начин се бране заузете бусије, власт, привилегије и финансирање програма који не постоје нигде у свету.

Часописи као у African Journal of Business Management или Technics, Technologies, Education Management успевају да се годину или две задрже на листи релевантних научних часописа, остваре високи профит и потом због објављивања великог броја неквалитетних радова, недопустиво лошег језичког квалитета и посебно због лажног цитирања и лажног подизања импакт фактора обично буду избачени са Journal Citation Reports (JCR) листе.

Светска је пракса да се сваки покушај публиковања у часописима овог типа најоштрије санкционише, са последицама које подразумевају неизбор у звање и престанак академске каријере. Оваква пракса је заснована на премисама озбиљног научног рада и академског и људског поштења. Најновија пракса у Србији је да су нови ментори докторских дисертација на неким државним и приватним факултетима они млади неталентовани људи којима су научне резултате објавили Кудумовићи и њима слични.

Такође се на појединим српским факултетима све више установљава пракса публиковања радова са већим бројем аутора, од којих су поједини дописани на радове. Тако, на пример, колеге потпуно различитих струка објављују заједно радове у часописима који нису матични ни за једну од струка аутора (на пример, тренутни хит је часопис Metalurgia International, румунски часопис из области металуршког инжењерства). Оваква појава је условљена искључивом жељом аутора да се скупи минимално потребан број радова, који ће у бирократској процедури омогућити избор у звање по сваку цену.

Посебан специјалитет српских универзитета представља такозвана нострификација диплома стечених на иностраним универзитетима. Морам појам нострификације прво да појасним грађанству, неупућеном у универзитетска питања. Нострификација представља једну ужасну стаљинистичку процедуру којој је подвргнут сваки несрећник који је завршио студије, магистратуру или докторат у иностранству, па решио да се врати у Србију. Тада ступају на сцену „експерти” из „ужих научних области” и захтевају од подносиоца молбе – несрећника да полаже допунске испите, да се закуне и докаже ДНК анализом да је то што је он учио по белом свету еквивалентно српским научним достигнућима. Био сам сведок мрцварења кандидаткиње која се усудила да поднесе на нострификацију диплому са Стенфорда (Stanford University).

Мика Петровић Алас и Милутин Миланковић, доктори наука из Париза и Беча нису пролазили нострификације и због свог знања, исказаног талента и публикација у научним часописима где је Бог наредио да се публикује били су позвани да преузму универзитетске катедре. Ових година Тајван, Јужна Кореја, Индија и Турска школују своје Миланковиће и Петровиће на најбољим светским универзитетима и нуде им универзитетске позиције по повратку у домовину. Наши Миланковићи и Петровићи и кад би хтели да се врате не би могли од Кудумовића, ужих научних области, нострификација, „експерата”, прасетине и турбо фолка. Будуће владе и будући министри од просвете, науке и искрцавања на Марс имају можда шансу да пониште сва универзитетска звања у Србији, ресетују систем и некако, уз помоћ врхунских светских научника, успоставе српске универзитете сличне онима из времена кад су на њима били професори Миланковић и Петровић.

Дописни члан САНУ, члан Европске академије наука и уметности, професор Универзитета у Београду,Professor Emeritus, Virginia Tech, САД