Пензије су већ реално ниже за трећину

Не може се буџет издвојити и изоловано посматрати (приходи, расходи, дефицит, јавни дуг), јер је он прерасподелни инструмент, тако да се мора уско везати за монетарну политику, спољнотрговинску и платнобилансну политику, систем расподеле, али и за реални сектор. Његово стање је и „производ” ових делова привредног система и макроекономске политике. Иначе, постоји међу њима потпуна некоординација.

Ако буџетске субвенције конвертујемо у нискокаматне селективне дугорочне кредите укључене у монетарну политику централне банке решавамо проблем високог буџетског дефицита, уз конверзију страног задуживања у нормално домаће јевтино и повољно финансирање. Тиме и терет камата нагло обарамо (које су у 2011. износиле 44 милијарде динара, у 2012. години 68,2 милијарде). Код социјалних расхода (пензије, давања за незапосленост, накнаде за боловања, остали социјални трансфери), како смо раније навели, нема основа за замрзавање. Они су практично већ четири године замрзнути с растом од четири одсто годишње и инфлацију од готово 13 процената. Не играјмо се животима огромног дела популације! Пензије су постале један од главних извора издржавања породица. Али, јавља се нужност реформе пензионог система због све већег броја пензионера из године у годину, посебно у односу на број запослених. Даље, од најављених 38 разних агенција, савета, комисија... укинуто је свега седам, али је истовремено основано нових пет. Треба их укинути, јер су велико оптерећење буџета и привреде, а практично ничему не служе, осим што су места за запошљавање партијских кадрова. Давање субвенција и великих пореских олакшица у привлачењу страних инвеститора треба одмах напустити. Пензије су већ у последње четири године реално пале за 30 процената. Већ сада имамо ситуацију да од укупног броја пензионера (1,7 милиона) њих 990.000 прима мање од 22.000 динара, а 227.000 свега 11.447 динара (пољопривредни пензионери 9.373 динара). Социјалну помоћ прима њих 225.000. Са годишњом инфлацијом између 11 и 13 одсто замрзавање пензија и социјалних примања је права катастрофа. Тим путем не треба ићи. Али, даље запошљавање у јавном сектору треба стопирати, као и пораст примања запослених. Учешће просечне пензије у просечним платама пало је са 71 одсто (2001.) на свега 54 процента. Садашња просечна пензија покрива свега 35 одсто трошкова живота.

Држава не треба да и даље плаћа главницу гарантованих кредита неколико познатих јавних предузећа, али ни отплату кредита за санацију познатих банака у кризи и стечају.

На приходној страни буџета нема великих могућности повећавања средстава, али ни повећања пореских стопа, посебно у дубокој кризи и великој незапослености. Многе олакшице и ослобађања треба добро претрести и ревидирати. Овде долази у обзир и смањење сиве економије која учествује у бруто-производу са готово 40 одсто. Наплата пореза и доприноса пала је у овој години на свега 37 до 43 процента. Потребна је потпуно другачија макроекономска политика и модел развоја (оријентисан са свих својих десет подсистема на стимулацију развоја и запошљавање). Без динамичног развоја и високе стопе раста и пораста запослености и даље ћемо радити само за камате на кредите којим финансирамо буџете, али без развоја.

Посебно треба преиспитати заштитну (царинску) политику, јер је приход од царина драстично смањен. У 2008. години приход је износио 68 милијарди динара, да би у 2012. пао на свега 35 милијарди. Мора се, насупрот либерализму, увести потребна заштитна политика домаће привреде, уз снажну стимулативну и извозну политику и врло селективну увозну политику.

Редовни професор јавних финансија и банкарства