Може ли слика да реши наше проблеме

Жолт Ковач (1975) припада генерацији која је одрастала и формирала се у изолованој и хаотичној Србији, „где је све могуће и ништа није могуће”, како су о нама други писали. Упркос свему, он је успео да у том веома клаустрофобичном простору,загађеном ратом, попут урбане гериле, у ходу са својом генерацијом савладава лекције из уметничке праксе,учествујући у живом комуникацијском току тада алтернативних музичких и визуелних догађаја. Тако је Ковач своје присуство на уметничкој сцени током две деценије маркирао још у осетљивим тинејџерским годинама; генерацијску идентификацију и разумевање потврдио је као члан рокбенда „Јарболи”, а потом се, делујући и у оквиру уметничке групе „Клипани у пудингу”, још за време студија ликовних уметности, јасно позиционирао и у пољу визуелних уметности. Своју присутност учврстио је учествовањем на референтним изложбама током деведесетих година у Србији и иностранству.

Жолт Ковач припада изузетно занимљивим, духовитим и интелигентним ствараоцима,који на софистицирани начин интегришу матрицу времена у свој рад,чинећи га субверзивним и актуелним.

Једна од упоришних тачака у концепту његовог рада базира се на проблему ауторитета сликарског медија (у класичном смислу),што у својим радовима јасно потенцира. Између осталог, он актуелизује комплексне проблеме везане за природу слике,као и крхке односе институција, система вредновања уметности и/или фигуре уметника, о чему у тексту каталога насловљеног „Може ли слика решити наше проблеме?” пише Ана Богдановић.

Инсистирајући на суштинским а не формалним начелима уметности,Ковачеви радови релативизују значај сликарског дела самог по себи,инсистирајући на виталном комуникацијском коду између рада и посматрача.

За развијање овог ауторског иконокластичког концепта са читљивим визуелним порукама,аутор преферира ситуације из свакодневног живота,без обзира на то да ли се ослања на фигурацију, као у циклусу „Празно време” из 2008. године,или тзв. апстракцију, као у новим „Сјајним сликама”, управо изложеним у Културном центру.

Може се рећи да је императив времена и његове различите дисторзије уграђен у нове Ковачеве сјајне слике. Лежерне дизајнерске мале поруке (на малим форматима),лаких визуелних симбола-знакова на бојеном фону,уз које је исписан текст – Волим, Ту сам, Молим, Хвала, Слушам, Извини – непосредно артикулише кључни систем грађанске комуникације. Из сфере свакодневице Ковач овај својеврсни поучник продубљује и изоштрава у радовима већег формата (92x124цм) па уз бојене акценте исписује реченице „Држава неће решити наше проблеме”, „Неко је хтео нешто да нам каже”, „Декларативна држава”.

Металик боја на алуминијуму,коју у овим радовима користи доследно, у очекиваном интерактивном односу, демистификује значење и сјај речи које имају упориште у данашњем времену,актуелизујући хамлетовску чувену дилему. Жолт Ковач очито донкихотовски верује да слика/реч поседују моћ да утичуна промену свести. Можда то и није више само утопија. Можда слика и може решити наше проблеме? Сетимо се чувеног Черчиловог става из времена Другог светског рата, када је на питање о одвајању новца за културу у време рата одбрана гласила: „А шта ћемо онда бранити?”