Грађани навикнути на корупцију

„Држава и корупција”, књига са актуелном темом, Зорана Стојиљковића професора на Факултету политичких наука, управо је изашла из штампе. Корупција и антикоруптивне стратегије је једна од ужих области којом се Стојиљковић дуже бави и као члан Одбора Агенције за борбу против корупције.

Како сам каже „у овој књизи говори се како смо на деценијама дугој пловидби, на броду Србија, на путу за правно, демократско, социјално одговорно, европско друштво и државу, пошавши из луке фолклорно-балканске варијанте меке диктатуре у обличју социјалистичког самоуправљања, путујући преко паклених митских острва национализма стигли (за сада) до (полу)периферијског, грабежљивог „буразерског” капитализма. У причама о слабој или, боље реченој, селективно слабој – лукавој држави, приватизацији и корупцији, реч је и о томе како су на овом путу многи осиромашили, а мали број њих се, обогатио уз помоћ и подршку власти”.

Да ли у Србији има позитивних помака у борби против корупције?

У извештају Европске комисије за 2010. годину наводи се да је постигнут тек известан напредак у борби против корупције. Примера ради, изменама Закона о државним службеницима и Закона о слободном приступу информацијама од јавног значаја уведена је обавеза државних службеника да пријављују корупцију и обезбеђена је извесна заштита од поступака освете. Побољшан је приступ информацијама, док полиција и државно тужилаштво успешније сарађују у процесуирању предмета у вези са корупцијом. Међутим, спровођење Акционог плана за борбу против корупције је недопустиво споро. Није било значајног напретка у истрази и процесуирању предмета у вези са корупцијом, па је број коначних осуђујућих пресуда у крупнијим случајевима веома мали. Поступци јавних набавки, приватизације и јавни расходи су и даље пуни неправилности, а није још обезбеђен ни независан надзор над њима. Такође, и поред, у Агенцији за борбу против корупције, донетог Правилника о заштити узбуњивача, још нема адекватне правне заштите узбуњивача.

Како грађани доживљавају корупцију?

Грађани сматрају да су узроци корупције морална криза, опште сиромаштво и недовољна изграђеност правне државе. Забрињава да су грађани, према сопственом признању, навикнути на корупцију – четири петине је сматра уобичајеном, три петине у извесној мери очекиваном, а трећина мисли да је прихватљива на нижим нивоима власти. Само нешто више од половине мисли да је смањивање корупције одговорност и самих грађана и да је особа која нуди мито подједнако одговорна као и она која га прима.

Шта су највећи ризици корупције и како се изборити с њом?

Анализе и извештаји Агенције за борбу против корупције утврдили су седам препознатљивих кључних ризика од корупције. То су непотребне процедуре за одлучивање, привидно супротно, непостојање јасно утврђених критеријума и прописаних процедура за доношење одлука које би ограничиле дискрециона овлашћења органа јавне власти, недовољна транспарентност рада органа јавне власти, непостојање или непримењивање делотворних механизама контроле над радом органа јавне власти и одговорности власти за свој рад, недовољно функционални систем санкционисања коруптивног понашања и недовољно развијени механизам превенције корупције.

Добра управа служи као брана ширењу корупције. Систем за отклањање ризика од корупције морао би да се заснива на „гиљотини” непотребних процедура и дискреционих овлашћења, уз увећање транспарентности рада органа и њихове одговорности.