Статистичка фатаморгана

Економска решења за смањење српског буџетског дефицита за два одсто БДП у овој години и наставак смањења фискалног дефицита у наредним годинама, без угрожавања привредног раста, вероватно ће бити пронађена. Међутим, из социолошког угла гледано, проблем је у томе што сама категорија БДП (укупна тржишна вредност свих произведених добара и услуга у датој години)као показатеља целине друштвене стварности представља статистичку обману. Решавање проблема смањења буџетског дефицита у Србији биће много теже ако развијене земље, уместо БДП, уведу знатно шире критеријуме друштвеног развоја и напретка и прецизнија економска мерила, која показују привредни раст у неповољнијем светлу него БДП. Као што у књизи „Климатске промене и политика” каже савремени британски социолог Ентони Гиденс, то су следећи показатељи: индекс одрживог економског благостања (може да опада, и поред сталног раста БДП); индекс одрживог развоја (обухвата расподелу дохотка, ниво добровољног рада, зависност од основних средстава, исцрпљивање ресурса) итд.

Добро је познато да је БДП веома једноставан и лак за израчунавање и да служи као показатељ обима привредних активности и размене на тржишту. Међутим, друштвени развој односно напредак далеко је сложенија категорија која, поред стопа привредног раста, укључује економски и друштвени положај и животне шансе сваког члана заједнице као и поље слободе и демократије појединаца и друштвених група.

Стопу привредног раста у друштву Србије, дакле, треба сагледавати у контексту изразито негативних социјално-економских кретања као што су: висока стопа незапослености (међу највишим у Европи), перманентно технолошко заостајање, изразито ниска конкурентност привреде, повећање обима сиромаштва и дубоко социјално-класно раслојавање, висока спољна задуженост…

У Србији, друштву структурно условљеног сиромаштва, ниских привредних активности и многобројних проблема у функционисању политичког, нарочито изборног система, „културе сиромаштва”, „гето културе” и „културе сламова”, БДП као показатељ друштвене ефикасности, издвојен из целине друштвеног положаја појединаца, представља праву статистичку фатаморгану. Стога, саме економске реформе, ма колико биле значајне и неопходне за раст запослености и повећање привредних активности, не могу дати задовољавајуће резултате у условима дубоке, свеобухватне и структурно условљене кризе, у којој логика функционисања успостављеног система може обезвредити многе економске реформе.

Где је излаз, и ко ће га наћи?

Неопходна је свест о кризи као шанси у којој треба трагати за алтернативама у друштву успостављеног социјално регресивног капитализма. У трагању за алтернативама успех ће зависити од способности политичких и интелектуалних елита, њихове мудрости и моралног достојанства, као и од политичког деловања самосвесних грађана.

Социолог, професор Високе школе струковних студија за образовање васпитача у Новом Саду