Понос због медаље за време бомбардовања

Драган Шкрбић (39) исписује последње реченице рукометне приче чије је прве странице почео пре готово три деценије. Тачку на изузетну спортску каријеру која је почела у Црвенки, где је са 12 година начинио прве рукометне кораке, ставиће 2. јуна када ће против Сијудад Реала одиграти свој последњи меч за Барселону.
– Одлука да завршим играчку каријеру била је једна од најтежих, јер је рукомет скоро три деценије био мој живот. Одабрао сам прави тренутак за повлачење. Посебно сам срећан што нисам себе довео у ситуацију да ми други намећу одлазак у "пензију" и што је одлука само моја – истакао је најбољи светски играч 2000. кога нису поколебала ни наговарања многих, од новинара и навијача до руководиоца и саиграча у клубу, да одигра још коју годину.

– Одлазак на тренинге и утакмице и даље ми причињава огромно задовољство. И физички сам могао још да издржим. Ипак, превагнуло је то што сам се заситио неких ствари које подразумевају живот играча који бране боје врхунског клуба као што је Барселона. Ту пре свега мислим на честа одсуствовања од куће и на остале активности ван терена везаних за припрему готово свих мечева.

Иако тренинзи и утакмице који су му преостали могу да се преброје на прсте једне руке, Шкрбић је и даље максимално посвећен свом рукометном послу као што је био свих ових година.

– Саиграчи ми у шали већ одбројавају сваки тренинг. С друге стране тренирам као да у јуну неће бити крај. Изгледа да ћу свега постати попуно свестан тек када у августу моји пријатељи оду на припреме, а ја први пут после толико времена останем код куће – сматра Шкрбић који се добро припремио за период после играња.

– Много пре дефинитивне одлуке да завршим каријеру размишљао сам о томе шта и како после тога. Посветићу се много више породици и послу који сам започео пре осам година у Валенсији у којој ћу да живим. Ради се о плантажама мандарина које сам одавно купио, агенцији за промет некретнина као и о још неким пословним пројектима које имам у плану.

Сводећи рачуне у блиставој каријери Шкрбић је изразио велико задовољство што је успео да игра чак до 39. године и што је кроз рукомет упознао много пријатеља с којима ће и убудуће да дели добро и зло. Када је реч о резултатским успесима један, ипак, ставља испред свих:

– Освајање "бронзе" с Југославијом на Светском првенству у Египту 1999. је најсјајнији тренутак у мојој каријери. Због тога што нас је НАТО бомбардовао припремали смо се у Грчкој. Највише времена смо проводили крај телевизора и дубоко смо саосећали са патњом људи у нашој земљи која је даноноћно разарана. Мисли су нам биле усмерене само ка томе. Са великом горчином отпутовали смо у Египат и тамо смогли снаге да освојимо треће место. Био сам радостан и поносан као никада раније. Поред овог одличја посебно место у мом срцу има титула најбољег светског играча 2000. Такође, и европска круна с Барселоном 2005, што ми је био сан од када сам почео да се бавим рукометом – каже Шкрбић за кога се слободно може рећи да је унапредио значај пивотмена.

Једини је пивотмен у историји који се окитио лентом најбољег светског играча. Поред тога титуле најбољег стрелца и најбољег иностраног играча Шпаније у сезони 1996/1997. и најбољег играча Немачке у сезони 1997/1998. допринеле су да се промени мишљање о улози пивотмена у савременом рукомету, у којем данас заузима једно од важнијих места. Такође, и да се знатно побољша њихов, пре свега финансијски, третман на међународном тржишту.

Иако је Шкрбић имао играчку каријеру о којој многи могу само да маштају – и за њега постоје неостварени снови:

– Највише жалим што нисам успео да се окитим титулом првака са Црвеном звездом , поготово 1993. када смо у незаборавној мајсторици финала доигравања у препуном "Пиониру" изгубили од Партизана. Нисам имао среће ни да осетим драж освајања олимпијске медаље, која има посебан значај за сваког спортисту, – казао је Шкрбић који је, пак, као најтужније тренутке каријере навео тешке повреде својих пријатеља и саиграча. – Имао сам огромну срећу да никада не доживим тежу повреду, а сваки пут када би то снашло некога мени блиског доживљавао сам као да је о мени реч.

Шкрбић је био један од предводника репрезентације која је, макар на папиру, убрајана међу најбоље на свету. Упркос томе ова генерација, која је због санкција пропустила три велика такмичења, није успела да се окити сјајнијим одличјем од бронзе коју је освајала три пута (Европско првенство у Шпанији 1996. и светска првенства у Египту 1999. и Француској 2001):

– Нема сумње да је велика штета што нисмо успели да одемо корак даље од полуфинала. Ипак, мислим да смо у једном периоду били, уз Швеђане и Русе, доминантна рукометна сила у свету. То најбоље показује податак да смо од 1996. до 2001. на четири од шест такмичења били учесници полуфинала. У тој фази одлучивале су ситнице и срећа која скоро никад није била на нашој страни.

Шкрбић је као прекретницу у својој каријери навео одлазак 1993. из Звезде у Атлетико из Шпаније у којој је почео играчки да сазрева. Велике заслуге за своју каријеру приписује упорности и истрајности:

– Таленат је најмање битан, све је у пакленом раду, фраза је која многима делује отрцано, али је и у мом случају апсолутно тачна. Када сам почео да тренирам у Црвенки је од мене било много талентованије деце, коју сам касније оставио иза себе. Наравно велики удео за успех у спорту, као и у осталим областима живота, има наклоност судбине. Неке прилике се пружају само једном и ако их не приметиш и не искористиш све може да крене наопако – закључио је Шкрбић.

--------------------------------------------------------------------------

Планови за послове у Валенсији непромењиви

Недавно је Рукометни савез Београда обелоданио да је Драган Шкрбић њихов кандидат за председника Рукометног савеза Србије. О могућности да преузме руковођење српским рукометом Шкрбић је казао следеће:

– Од јуна се селим у Валенсију и почињем са дуго одлаганим пословним подухватима и планови везани за то су ми непромењиви. Упуштам се у нешто што до сада нисам радио па због тога морам тотално да се предам томе, а ни сам не знам како ће све изгледати. Тек када будем видео у ком правцу ће то кренути имаћу представу о томе колико би ми времена остало за друге активности. Свакако да имам огромну и искрену жељу да помогнем српском рукомету. Ипак, свестан сам и реалан да било каква функција не може да се обавља као хоби и да мора максимално да јој се посвети.

--------------------------------------------------------------------------

Од Црвенке од Барселоне

Драган Шкрбић је рођен 29. септембра 1968. у Кули. Рукомет је са 12 година почео да тренира у "Црвенки" одакле је 1988. прешао у Црвену звезду. У Шпанију се преселио 1993. где је прву годину бранио боје Атлетика , затим у сезони 1994/1995. играо је за Алкиру, а наредну за Адемар Леон. За немачки Хамелин играо је у сезони 1997/1998, а након тога две сезоне за словеначко Цеље с којим се окитио с две "дупле круне" (1999. и 2000). У немачки Нордхор је дошао 2000, ту одиграо две сезоне, а у шпанску Барселону је појачао 2002. С каталонским тимом освојио је титулу првака Европе (2005), Суперкуп Европе (2004), Куп ЕХФ (2004), два првенства Шпаније (2003. и 2006), два Купа Шпаније (2004. и 2007), два Суперкупа Шпаније (2004. и 2007) и три Пиринејске лиге (2004, 2006. и 2007). Са репрезентацијом наше земље освојио је три "бронзе" (Европско првенство у Шпанији 1996. и светска првенства у Египту 1999. и Француској 2001). Проглашен је за најбољег стрелца и иностраног играча Шпаније (1997), најбољег играча Немачке (1998), најбољег светског играча (2000) и најбољег пивотмена Олимпијских игара у Сиднеју (2000). Од 19. јуна 1997. је у браку је са Шпанкињом Лусијом Санчез с којом има троје деце – петоипогодишњег Александра, троипогодишњу Сару и једноипогодишњег Марка.