Емоције надмашују речи

Од нашег специјалног извештача
Кан, 18. маја – Прошле године био је председник канског жирија а сада му је припала част да новим филмом "Моје ноћи боровнице" отвори јубиларни фестивал. Кинески редитељ Вонг Кар-Ваи (Шангај, 1958) већ је првим филмом "As Tears Go By", приказаним 1989. године у Кану, освојио симпатије филмских критичара и публике, наметнувши се брзо као аутор необичне естетике и специфичног визуелног стила, сa којима је третирао проблеме људске отуђености и емотивних суноврата.

Кар-Ваи је познат по награђиваним филмовима "Прах времена", "Чунгкинг експрес", "Пали анђели", "Срећни заједно", "У расположењу за љубав" и "2046", по сарадњи са Тонијем Леунгом, Меги Чеунг, Гонг Ли и Жанг Жији, а сада је изненадио спремношћу да сними филм у Америци на енглеском језику и западним глумачким звездама. У на брзину организованом кратком разговору за "Политику" (захваљујући Ен Николс) Кар-Ваи је шармантан, у одговорима језгровит и, чини се, помало стидљив. Канска фестивалска гужва јесте постала за овог аутора "природно окружење", али је одувек више волео да уместо њега самог говоре његови филмови.

Шта Вас је довело до "Моје ноћи боровнице"?

– Изазов да урадим нешто непознато. Пет пуних година провео сам снимајући филм "2046", и после тога ми је било потребно нешто другачије. Такође сам желео да то буде филм о раздаљинама и да видим како би то могло да изгледа у сасвим новом окружењу. Био је то лични изазов, али и оправдање да видим праву Америку.

Сада када сте боље упознали праву Америку, где бисте евентуално могли да живите? У Њујорку?

– У Мемфису, јер су лета тамо слична онима у Хонгконгу.

А како бисте Ви овај филм упоредили са Вашим претходним и са филмовима уопште?

– Признаћете да је сасвим другачији од "Спајдермена 3" или "Зодијака". Уколико бих "Моје ноћи боровнице" упоредио са својим претходним филмовима, онда бих сигурно рекао да је ово нека врста мог омажа америчким филмовима и литератури који су својевремено утицали на моју одлуку да се бавим филмом.

Чак иако нисте завршили филмске школе?

– Гледање филмова великих филмских стваралаца била је моја најбоља и најквалитетнија филмска школа, а читање литерарних ремек-дела попут "Трамваја званог жеља" Тенесија Вилијамса, моја најбоља сценаристичка радионица. Великим делима нису потребна додатна објашњења.

Познајете ли филмове Емира Кустурице?

– О да, највише ми се допадају "Отац на службеном путу" и "Дом за вешање".

Да ли сте зарад снимања у Америци и првог филма на енглеском језику, морали да чините уступке или стрепите од непознатог?

– Ништа од тога јер сам, срећом, открио да неке емоције надмашују речи, тако да чињеница да снимам на енглеском језику и у непознатом окружењу није на мене много утицала. Али јесте било интересантно, изазовно и у почетку са доста бриге.

Рад са глумцима, фотографија и музика, најважнији су у свим Вашим филмовима, важнији од сценарија?

– Познато је да су моји сценарији више интерпретација приче коју желим да испричам, надградња идеје, него детаљно филмско штиво. Та флексибилна позиција омогућава ми да из интеракције са глумцима, њихове ликове учиним што моћнијим и аутентичнијим како би са фотографијом и музиком чинили нераскидиво јединство. Фотографију и музику сматрам изузетно важним филмским ликовима.

Јесу ли се у овакав начин рада уклопили Џуд Лоу, Натали Портман, дебитанткиња Нора Џонс?

– Џуд Лоу је изузетно талентован и софистициран глумац. Он је био мој први, и показало се, прави избор. Пре него што сам лично упознао Нору Џонс слушао сам и заволео њену музику, а онда сам помислио да би она била прави избор за лик Елизабет, девојке сломљеног срца. Она је веома природна особа и има у себи јак емоционални инстинкт. Одмах смо се договорили да у филму нећу користити њену музику, како то не би одвлачило пажњу од ње као глумице, и Нора се са тим сложила...

Шта се догађа са Вашом главном јунакињом највише се сазнаје из писама и разгледница које пише и шаље током свог необичног путовања широм Америке. Не верујете у комуникацију телефоном, интернетом, ес-ем-ес порукама?

– Само сам желео да укажем на то да је овакав, одавно већ заборављен начин комуникације, мање отуђен, блискији и искренији. Људи су заборавили једни другима да пишу, све се свело на испразне, кратке, информативне телефонске разговоре, још испразније и хладније телефонске и електронске поруке.

Уз Вас овог пута није био Ваш моћни директор фотографије Крис Дој, је ли Вам недостајао?

– Крис је особа која увек свима недостаје, он је морнар-грубијан, бучан и склон збрци. Рад са Дариусом Конџијем био је добра промена ритма, он није морнар већ европски џентлмен са којим сам пио пуно чаја током пауза снимања. Када се буде појавио прави пројекат у право време поново бих волео да радим са Дојлом.

Шта Вама лично значи наслов овог филма "Моје ноћи боровнице"?