Влада тражи луфт

Мисију ММФ-а у свету многи оцењују веома негативно, али недавни извештај његове делегације о стању финансија у Србији је добродошао. Да тог извештаја није било ко зна колико би наша економска ситуација, буџетски дефицит и јавни дуг били гурани под тепих. Овако, јавност је бар упозната да смо кренули „грчким путем”: јавни дуг је за пет година повећан са 30 на 60 одсто БДП-а и овај тренд би вероватно био настављен до банкрота. ММФ је предложио и неке мере како да се дуг и минус у буџету смање али ту је већ дошло до неслагања кључних представника наше владе и делегације „светског економског полицајца”. Делегација је сматрала да повратка из суноврата нема без замрзавања пензија и плата, а наши политичари су такву могућност одбацили. Стиче се утисак да су настојали и да то своје неслагање што више истакну. Као да очекују скоре изборе. Процењује се зато да ће предузети друге мере. Неке од тих мера помињу се ових дана, а међу њима и евентуална продаја Телекома. Иако се наводи да новац од те продаје не би био употребљен за пензије него за враћање скупих кредита, ако Телеком буде продат онда то значи да се реформе у Србији одлажу још за неко време и да влада тражи луфт да смисли шта ће даље. У међувремену се очекују бољи приноси пољопривреде (од прошлогодишњих) и нешто већи извоз индустрије (аутомобили), тако да ће катастрофална економска кретања из 2012. бити бар ублажена, а влада ослобођена обавезе да посеже за масовним радикалним рестрикцијама.

Аутори прилога у нашој серији кажу да је то очекивано од власти које функционишу по логици партијских феуда и који су увек у припремама нових избора. Тако да кад неко помене уштеде и смањење броја запослених у јавним предузећима одмах треба да има у виду да су ова предузећа део партијског плена наших коалиционих влада, па и ове актуелне. И да су разне локалне инвестиције, субвенције, фискални приходи... такође део једног разгранатог система партијских права који код нас ствара огромне трошкове. И којег партије очигледно не могу да се одрекну. Јер тиме се задире у домен њихових привилегија и стечених позиција повлашћених слојева. Показује се тако да је највећи проблем наших економских рестрикција и штедњи у томе што су сиромашни слојеви толико сиромашни да им држава више ништа и не може одузети, док су они богатији интересима повезани с партијским центрима одлучивања па на тај начин чувају своје привилегије. Зато влада и сад излази с млаким програмом штедње, тобоже да би заштитила сиротињу, а у ствари да ништа не би мењала у домену стечених позиција.

С тим што су и аутори у нашој серији нагласили да штедња и рестрикције нису она зелена грана која ће Србију на дуги рок извући из кризе. Та зелена грана једино може бити експанзија производње, а нарочито производње за извоз. Само то увећава запосленост и стандард становништва и пуни државни буџет, то јест смањује фискални дефицит и спољни дуг. И једино влада може у овом тренутку да покрене такав национални програм „привредне офанзиве”. Реалност таквом програму даје то што он ипак не задире у већ поменуте партијске феуде коалиционе владе. Зато треба очекивати да влада наредних месеци поради на оживљавању извоза, можда користећи и део средстава од продаје Телекома. Али обавеза рестрикција и радикалног кресања потрошње остаје, јер ни много јаче привреде не би лако поднеле толики терет издатака и трошкова. Међутим, у томе и јесте проблем, јер механизам кресања привилегија и одрицања од стечених права наше коалиционе владе нису пронашле.

Од понедељка нова серија: Како зауставити насиље над женама