Копије изазивају оригинале

Скупи брендови све су доступнији домаћем купцу. Није, наравно, реч о оригиналним дизајнерским парфемима, ташнама и гардероби, већ о врло успешним и јефтинијим копијама светских марки које долазе на српско тржиште.

И поред тога што се модна индустрија бори против бофл робе, „лажњаци” постају све популарнији међу потрошачима који желе да имају крој, мирис или жиг праве ствари по цени фалсификата.

За многе купце, имитације су довољно добре као и оригинали. Љубитељи сатова одлазе на специјализовани сајт за домаће тржиште на којем се продају часовници наизглед марке „pолекс” или неког другог произвођача на гласу. И није само реч о моди. Многи ће набавити квазиајпеде или неки други уређај. Међу потрошачима копија смартфонова, који редовно размењују информације и искуства на форумима, влада став да „Кинези умеју све да направе” и да оригинали папрено високих цена више немају смисла.

– Кинези су супер. Све је у реду и нема разлике, осим цене која је код Кинеза веома повољна – каже Мима, власница кинеске копије америчког паметног телефона.

Жеља за скупоценим стварима по багателној цени створила је овај тренд и у окружењу. У Хрватској је на „Фејсбуку” покренута продаја „маркиране робе” са све сликама умноженог „шанела”. Ташна са жигом „Луј Витон”, која ипак није изашла из погона наведеног произвођача, понуђена је по цени која одговара суми од око 10.000 динара, што је и даље скупо за торбу, али не и за „луј витон”.

Шта на ове модне токове кажу дизајнери? Креаторка Валентина Обрадовић подсећа да је овде посреди плагијат, то јест отимање.

– Уколико је неко у стварање једне креације уложио време, интелект, године школовања и усавршавања, није у реду да му неко резултат тог мукотрпног, дугогодишњег рада само прекопира и креацију понуди као своју – објашњава Валентина Обрадовић.

Она каже да не треба ни узимати у обзир чест аргумент потрошача: дупликати су направљени од истог материјала и подједнако су квалитетни као и „права ствар” од које се разликују само по цени.

– Уопште се не поставља питање квалитета материјала копије, већ само питање морала. Осим тога, копијаникаданеможе да буде боља од оригинала.

Са њом се не би сложили редовни потрошачи пресликаних мирисних нота познатих дизајнера. У Србији је недавно отворена и трећа радња са турским парфемима марке „ди енд пи”, имитацијама око 400 далеко скупљих оригинала. За разлику од поменутих ташни на којима стоји лажни знак првобитног произвођача, ови мириси носе свој жиг – „Ди енд пи” и паковани су у једноставној амбалажи, ни по чему налик на бочице „диора” или „арманија”. Муштерије у једној од две београдске радње кажу да их овде није довела беспарица, већ одлука да неће да плате „нечије име на флашици” или рекламу која, по њима, чини оригинале прескупима. Турски произвођач тврди да су његови парфеми постојанији од оригинала и да се мирисне ноте узимају у Француској док се у Турској одвија пуњење. Али, ако су ови „мирисни преписи” стварно толико добри, како је могуће да су по неколико пута јефтинији од оригинала?

– Зато што је наша амбалажа јефтинија. И не плаћамо скупог дизајнера да осмисли боцу – каже Јелена Тијанић из „Ди енд пија”.

Она каже да се за њихову робу опредељују људи који желе да имају извесну мирисну ноту без обзира на паковање. Међутим, није да купцима више ни мало није стало до луксузне амбалаже и жига на њој. Зато се и дешавало да у ову радњу уђе муштерија са молбом да јој у оригиналну бочицу сипају копирани парфем.

------------------------------------------------------------

Десет одсто „лажњака”

Приступачност модних копија, углавном кинеских, тренд је са којим се носе и велика светска тржишта. Има аргумената да купци луксузне робе не посежу за јефтиним заменама, док потрошачи копија никада ни би могли да пазаре изворне производе. Верује се, зато, да модне куће нису на губитку. Контрааргумент је да свака копија штети произвођачу оригинала. Валентина Обрадовић каже да се претпостављадаје окодесет одсто свихсветскихпроизводау ствари кривотворина.

– Махом су са Далекогистока ичитавомсветунаносегодишњуштетуодокотристамилијардиевра. Аондамепитатеда ли је „Прада” на губитку? Панаравно да јесте! Свакикомадкупљенподименом„прада”,акојисекаоплагијатпродајеподтим именом, јесте лаж и од те лажи присваја туђу корист –сматра Обрадовићева.